Vejpovanje, šta je to?

Vape je elektronska cigareta koja zagreva tečnost sa nikotionom i drugim supstancama, između kojih su i različite arome i  pravi paru,  koja se udiše. Može biti različitih oblika koji podsećaju na olovku, USB, cigaretu,…i ukrašena crtežima, šarama. Sličnan tome je Puff, s tim što on sadrži određen procenat nikotinske soli – hemijsko jedinjenje nikotina koje pušačima omogućava kozumaciju većih količina nikotina uz udisanje manje pare.

Snuff je usitnjenjeno lišće duvana, do nivoa praha , koji se uzima direktim ušmrkavanjem, ne puši se. Snus mu je sličan, s tim da je prah vlažan i tada se konzumira tako što se premaže sluzokoža usta između gornje usne i desni zuba.

Iako se ovakvi proizvodi rekalmiraju kao bolje alternative običnim cigaretama, zbog drugačijeg sastava i broja supratnci – oni nisu ništa manje opasni, naprotiv, mogu biti i opasniji od klasičnih cigareta, posebno po zdravlje tinejdžera i mladih.

Fizički i psihološki efekti ovih proizvoda

Nikotin ometa pravilan fizički ravoj mozga kod tinejdžera. Deo mozga koji kontroliše tzv. izvršne funkcije – planiranje, fokusiranje, koncentraciju, pažnju, kontolu impulsa,… – razvija se do 25 godine. U tom delu mozga (čeonom ili tzv. predfrontalnom), nikotin se „kači“ za supstance (neurotransmitere) koje prenose električne signale između nervnih ćelija u mozgu  i ometaju komunikaciju između nervih ćelija, pa time i uspostavljanje veza između njih. Rezultat toga je lošija pažnja i samokontrola, koja može ostati problem i u odraslom dobu.

Nikotin, takođe,  u mozgu otpušta hemijsku supstancu (dopamin) koja utiče na motivaciju, želju, uživanje, nagon, san, raspoloženje,… dakle, stimulans je. Rezultat je osećaj zadovoljstva ili relaksiranosti, koji se lako i brzo postiže uzimanjem nikotina, ali jednako brzo i opada, te se pojavljuje potreba da se osećaj ponovi ponovnim uzimanjem nikotina. Zato se od nikotina može postati zavisan.

Udisanje pare koja je, dakle, topla, sadrži nikotin i veliki broj drugih hemijskih supstanci, dodatno loše utiče i na zdravlje pluća, povećavajući rizik od dobijanja raka pluća. U slučaju Snus-a, dolazi i do opekotina sluzokože, mučnine, glavobolje, vrtoglavice,…

Zašto tinejdžer vejpuje?

Tinejdžeri koriste ove proizvode bez prethodnog znanja i razumevanja proizvoda i njihovih negativnih efekata. Oni su pod uticajem reklama koje su „krojene“ baš po meri tinedjdžera i pod uticajem influensera koji pokazuju i koriste ove proizvode na najpolularnijim društvenim mrežama na kojima su mladi (trenutno, to je TikTok). Takodje, pod uticajem su i vršnjaka, koji privlače veliku pažnju ili dobijaju na popularnosti kupovinom i korišćenjem ovih proizvoda u školi, napolju, u kafiću, klubu,… Konačno, ovi proizvodi mogu biti i stausni simbol, jer ipak koštaju  određen novac, koji, uglavnom, prevazilazi iznos za užine ili džeparce. Videvši nekoga ili neke da kupuju i koriste ove proizvode i dobijaju pažnju i popularnost,  mnogi požele da se uklope, da budu popularni na taj način, jer –  biti popularan je,  današnjim tinejdžerima, važnije i od toga da budu bogati ili da imaju kakav drugi uspeh.

Suočeni sa konkretnim, istinitim, naučno zasnovanim  infomacijama o efektima ovih proizvoda, tinejdžeri se nalaze u stanju kognitivne (umne, misaone) nelagode, jer su te infomacije potpuno suprotne onome što oni do tada znaju, pa tu vrstu neusklađenosti vrlo često razrešavaju tako što povećavaju sebi privlačnost onoga što su izabrali (ova pojava se zove kognitivna disonanca) – zato možemo čuti od njih da je, na primer,  vejp manje štetan i da ne smrdi i da je bolje koristiti to nego duvan ili marihuanu. Da ovako razmišljaju, pomaže im i sama razvojna faza u kojoj su, a koja podrazumeva da kritičko mišljenje nije razvijeno i da imaju osećaj da su svemogući, neunuištivi, posebni, najpametniji, najiformisaniji, uvek u pravu.

 

Gde su u svemu ovome roditelji i ostali odrasli?

Roditelji još uvek ne znaju i ne razumeju ove proizvode i trendove među tinejdžerima. Verujući u ono što im, možda, dete prenese, u stanju su i sami da kupuju svojoj deci ove proizvode i tako nesvesno saučestvuju u narušavanju zdravlja svoje dece i u održavanju popularnosti ovakih proizvoda među decom.

Regulatorna tela ne proveravaju, u potrebnoj meri, tržište i one koji na to tržište u promet stavljaju ove supstance, pa se tako iste nalaze u slobodnoj prodaji maloletnicima u radnjama ili preko internet prodavnica.

Da bi pomogli tinejdžerima da promene svoje stavove i/ili navike u vezi sa korišćenjem ovih proizvoda, najpre treba vrlo ozbiljno sagledati kakve vrednosti i modele ponašanja im pokazujemo kroz vaspitanje – roditelji pušači neretko pred decom  ističu kako im cigara baš prija uz kafu, posle obroka,  da ih opušta, a prema deci, koja probaju cigarete ili ovakve zamenske  proizvode, reaguju ljutnjom, kaznom, osuđivanjem,… Sličnu poruku im šalje i školski sistem, šira zajednica, državni sistem, jer dozvoljavaju ili bar ne sankcionišu prodaju ili upotrebu ovih proizvoda među maloletnicima. Tako se među tinejdžerima stvara pogrešan utisak da ako nešto nije zabranjeno, onda je potpuno dozvoljeno.  Dakle, u našem društvu su  standardni dvostruki, poruke su dvosmislene i konfuzija dece i mladih je veća, što predstavlja plodno tlo za dalju relativizaciju i umanjivanje problematičnosti ponašanja u vezi sa ovim proizvodima i navikama u upotrebi  među tinejdžerima.

U situaciji kada su ovi proizvodi u slobodnoj prodaji tj. lako dostupni i tinejdžerima, sa tinejžerima se o ovome treba pričati radoznalo, a ne kao inspektor – treba  slušati pažljivo koje informacije imaju, pa dopunjavati znanje drugim informacijama, razvijati diskuiju, predstavljati im opcije i njihove posledice, podržavati da donose ispravnije odluke. Koji god motiv da tinejdžer navede za korišćenje ovih proizvoda, isti ne treba omalovažavati, osuđivati, ismevati, napadati, već istražiti koje se to nezadovoljenje potrebe kriju iza tog motiva – to može biti potreba za nezavisnošću, pripadanjem, zabavom, moći, ili pokušaj povećavanja sniženog samopouzdanja (sve vrlo tipične potrebe za razvojnu fazu u kojoj su). Polazeći od toga, treba istraživati druge načine za zadovoljavanje ovih potreba kod tinejdžera i to načine koji su za njih izvodljivi, a ne samo nametnuti iz pozicije odrasle osobe. Ukoliko se posumnja na razvijanje zavisnosti od ovih supstanci, treba se obratiti za mišljenje, podršku ili pomoć stručnjaku.

Šta stoji iza toga da deca tinejdžerskog uzrasta  beže od kuće?

 

Nema pokazatelja o postojanju jednog razloga… Druženje sa rizičnom grupom vršnjaka, zloupotreba alkohola i droga, nasilje koje trpe u porodici,…su neki od razloga koji, obično, prvi padaju na pamet. No, Centri za socijalni rad sada se suočavaju ne samo sa nasijem u porodici kao uzrokom ovakvih postupaka, već i sa problemima u komunikaciji, koji mogu da budu i posledica novih granica koje roditelji postavljaju svojoj deci, sada tinejdžerima, koji će se protiv tih granica boriti. Deca nalaze nove načine da prevaziđu te granice. Rečenica izrečena u vidu pretnje “pobeći ću od kuće” sada se učestalije javlja kao sredstvo manipulacije, ali do bežanja od kuće i dolazi, čini se, kod sve većeg broja tinejdžera.

 

Izazovi dolaze „iznutra“ i od spolja. Većinom su promene raspoloženja normalan deo nekih faza razvoja. Nije neobično da se tinejdžeri, na primer, u jednom trenutku smeju, a odmah potom prevrću očima ili besne. To se dešava iz fizičkih, emocionalnih, socijalnih i psiholoških razloga, koji su očekivani za uzrast. Pandemija Covid-19,  kao spoljašnji faktor,  je samo povećala osetljivost tinejdžera/adolescenata – oni spadaju u najranjivije grupe. Nedostatak socijalnih interakcija i ograničenog druženja došlo je u dobi kada se formira ličnost i kada se deca preispituju. Nema zabavnih ni kulturnih sadržaja i sve se svelo na druženje u parku i upoznavanje preko mreža. Sva ograničenja, ma kako bila opravdana, ne mogu da suzbiju potrebu tinejdžera da testiraju svoje granice. Testiranje granica, samo po sebi, nije loše,  naprotiv, a deci je to sada ograničeno. Odrasli idu na posao, deca u vrtiće i škole, ali tinejdžeri i adolescenti, dakle srednjoškolci i studenti  nemaju takvu strukturu dana i zato su judni od najugroženijih. U toj populaciji je mnogo više anksioznosti, napada panike, neizvesnosti, nemogućnosti planiranja…

 

Pitanje je kako se ovakve situacije mogu izbeći, kako pomoći roditeljima da prepoznaju da nešto  nije kako treba i da na vreme potraže pomoć?

 

Posledice svega do sada navedenog se već sada vide u psihološkom stanju tinejdžerta/adolescenata. Može se odraziti na dalje obrazovanje, na odustajanje od željenih ciljeva, razvoj problema sa mentalnim zdravljem koji zahtevaju i psihijatrijsku pomoć. Međutim, osećanja nesigurnosti i nestabilnosti ne moraju nužno da odu u patologiju. Šteta se može ublažiti,  ali se sa decom mora raditi i mora razgovarati.  Nikada ne recite „nije to ništa, proći će“. Blag pristup je uvek prihvatljiviji od osuđivanja. Ako su roditelji svaki dan u blizini svoje dece, uglavnom znaju šta se dešava u njihovim životima, mogu da uoče promene raspoloženja i da primete ili saznaju da li su i zašto njihova deca tužna, ljuta ili pod stresom. Prva preporuka je biti prisutan  i komunicirati bez osuđivanja, čuđenja i umanivanja važnosti onoga što dete- tinejdžer govori, oseća,… Važno je i da roditelji saznaju o faktorima rizika i znacima na koje treba da obraćaju pažnju. Jedinstveni su faktori koji mogu da povećaju ranjivost deteta. Oni mogu biti biološki, fizički, socijalni i psihološki. Svi ovi faktori mogu doprineti razvoju problema sa mentalnim zdravljem:

• biološki- genetika, porodična istorija mentalnih bolesti,…
• fizički- traumatske povrede i oboljenja, hronične bolesti i stanja, neurednost jela i spavanja…
• socijalni- raskidi, sukob prijatelja, sukob porodice, preseljenje, promena škole…
• psihološki- stres, gubitak, zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje u porodici i/ili vršnjačkoj grupi, kao i na internetu…

Pored navedenog, važno je da roditelji nauče svoju decu veštinama rešavanja problema, uz to proveravajući sa njima da li su razmatrana rešenja moguća iz ugla deteta ili ih je potrebno prilagoditi konkretnom detetu i/ili situaciji. Svaka vrsta ograničavanja kretanja tinejdžeru, na duže staze nema nikakve efekte, a uglavnom ne daje rezultate ni sada i ovde – zaključati ih ne mogu i u krajnjem, konačna odgovornost je na tinejdžeru šta će izabrati, uraditi,…bez obzira koliko se dobro roditelji postavili.

 

A šta je sa roditeljima „odbegle“ dece?

 

Dešava se da, uprkos tome što roditelji rade sve ispravno ili se to trude, njihova deca ipak pobegnu. Neka beže i po više puta. Bežanje od kuće je najgora noćna mora svakog roditelja. Na ovo roditelji reaguju na dva načina: sami traže dete ili prijave policiji šta se desilo – oba pristupa roditelju mogu da nanesu dodatnu povredu i štetu.

Roditelji koji sami krenu u potragu za svojim detetom, mole ih da se vrate kući, ali kad se dete vrati, postavlja se pitanje nema li sada to dete veću moć od roditelja, da li će i u budućnosti za bilo šta igrati na kartu bežanja, da li se podstiče da to učini ponovo sledeći put kada se pojavi problem?  Roditelji koji prijave odlazak od kuće policiji, iako je to možda i najteže za uraditi, neretko dobiju reakcju od policije koja je kritizerska, osudjujuća – „Zašto ste dopustile detetu da pobegne?“ – dovodi u pitanje celokupnu roditeljsku veštinu do sada, implicirajući da su roditelji krivci. I jednima i drugima, dodatno, nedostaje podrške ostalih članova porodice, uže i šire  zajednice. Sami su u svojoj agoniji.

 

Roditelji sami sebi mogu da pomognu tako što će imati zaista jasna i dosledno primenljiva  pravila  u porodici: „Ako pobegneš, moraš sam/a da se vratiš. Neću te tražiti, niti zvati sve tvoje prijatelje. Ako nisi kod kuće kada to treba da budeš i ne javljaš mi se, pozvaću policiju “. Kada se dete vrati kući, prvo pokažite svoja prava osećanja – za većinu roditelja je to osećaj olakšanja i radosti što je dete dobro i na sigurnom, iako je ljutnja ono što dete doživi od roditelja; ako je potrebno, treba detetu dozvoliti da se okupa, jede, odmori, a onda se može o dogadjaju i ozbiljno razgovarati. Iskren razgovor o osećanjima i razmišljanima obe strane je važan. To nije svadja i napadački pristup, već asertivnost – objašnjavanje svojih osećanja i misli i zastupanje svojih potreba i želja. Dete se može pitati o tome šta će to biti drugačije u načinu na koji rešava probleme ubuduće i predočiti mu se šta će roditelj uraditi sledeći put kada ono poželi da pobegnete.

 

Ukoliko ništa od ovoge ne napravi razliku u odnosima i ponašanjima unutar porodice, potrebno je obratiti se stručnjacima specijalizovanim za tretman problema u ponašanju dece i mladih. Praksa je pokazala da je rešenje moguće.