Edukacija “Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih” se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. U dosadašnjem radu obuhvaćeno je preko 800 porodica dece sa problemima u ponašanju i njihovih roditelja – dece koja su u riziku, maloletnih počinilaca krivičnih dela i dece žrtava nasilja (porodičnog i vršnjačkog).

Treman Educentra predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana. Uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu. Stoga i rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju.

***

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

***

Edukacija nudi znanja i veštine iz niza tema u vezi sa tretmanom problema u ponašanju kod dece i mladih.

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

***

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom, što podrazumeva:

• razumevanje specifičnosti problematičnog ponašanja dece i mladih,
• sposobnost sprovodjenja postupka procene deteta i porodice,
• samostalno dizajniranje i sprovodjenje tretmana za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice,
• uspostavljanje saradnje  sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih.

Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

***

Edukaciju drže savetnice Educentra, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog, koordinatorke jedinog licenciranog Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju u Beogradu, koji je postojao do 2018. god. i bio mesto za preventivni  i tretmanski rad na problemima u ponašanju, kao i mesto za realizaciju sudskih mera izrečenih prema maloletnim učiniocima krivičnih dela –  vaspitnih mera pojačanog nadzora, vaspitnih mera posebnih obaveze, kao i vaspitnih naloga, koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela

***

Cena edukacije je 400 evra. Moguće je plaćanje u 6 rata.

***

Dodatne informacije i prijave na mejl: educentar18@gmail.com ili na broj telefona

Rana prevencija je pojam koji se poslednjih godina provlači kroz brojne i sasvim različite oblasti, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu. Međutim, koliko smo zaista upoznati sa ovim pojmom i koliko smo zaista spremni da priznamo, prvenstveno sebi, a potom i drugima, da smo naše dete ili mi sami, u riziku da  imamo neku vrstu problema? U okviru ovoga, postavlja se i još jedno vrlo važno pitanje: ,,Kako prepoznati problem?”

Problemi u ponašanju su brojni, samim tim se i ispoljavaju na razne načine. Bez obzira na životni domen u kome se javljaju, svi problemi se razvijaju postepeno, što je jedan od glavnih razloga njihovog težeg uočavanja. Međutim, onog trenutka kada određena ponašanja krenu da ometaju svakodnevni život, tada ona postaju problem.

Tokom života se možemo suočavati sa brojnim takozvanim ,,faktorima rizika“ , koji mogu dovesti do razvoja neke vrste problema u ponašanju. Međutim, nekada jedan isti faktor rizika neće dovesti do problema u ponašanju kod različite dece. Ovo se dešava zahvaljujući brojnim ,,protektivnim faktorima“, koji se kod svakog pojedinca, takođe, razlikuju. Oni predstavljaju dobar način borbe protiv nastanka različitih problema u ponašanju, samim tim i u razvoju, pa jačanju ovih faktora treba posvetiti adekvatnu pažnju.

Uzmimo za primer lošu vršnjačku grupu kojoj dete pripad,  kao faktor rizika. Ovaj faktor rizika je kod dece, kojima roditelji ne posvećuju dovoljno pažnje, ne uvažavaju njihove potrebe, imaju manjak kontrole, uz lošu i/ili siromašnu komunikaciju – vrlo jak. Vršnjačka grupa, kao riziko-faktor, može  prouzrokovati razvoj brojnih poremećaja u ponašanju, npr. prekidanje školovanja, nasilničko ponašanje, zloupotreba alkohola i droga, delinkventno ponašanje, pa i  bolesti zavisnosti.  Međutim, kada dete, pored loše vršnjačke grupe, ima podršku i razumevanje porodice, sa kojom ima razvijenu komunikaciju i koja vodi računa o kretanju i uopšteno životu svog deteta, verovatnoća da će doći do razvoja ranije pomenutih problema u ponašanja je znatno manja. U skladu sa ovim, kada bi dete posedovalo i još neke protektivne faktore, koje  kod njega negujemo i podstičemo, poput veštine rešavanja problema, kontrole besa, jačanja karaktera i sl., verovatnoća da će određeni faktor rižika kod ovog deteta dovesti do problema je sve manja i manja.

Zato je jako važno da, kada primetite da dete ispoljava znake bilo kog faktora rizika, znate kome se možete obratiti za pomoć i sprečiti nastajanje problema u ponašanju. Ako je već došlo do pojave nekog od problema u ponašanju, treba se što ranije posvetite promeni već usvojenog obrasca ponašanja, jer je tada veća  verovatnoća da će se taj nepravilni obrazac ispraviti i zameniti prihvatljivim i poželjnim ponašanjem.

 

Autor teksta: Tamara Jovanović, studentkinja Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer Prevencija i tretman poremećaja ponašanja i volonterka Educentra

Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. Predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana.

Program  tretmana uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu.

Rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

TRAJANJE:

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

SADRŽAJ:

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

CILJEVI:

• Razumeju specifičnosti problematičnog ponašanja mladih
• Sprovode postupak procene deteta i porodice
• Samostalno dizajniraju i sprovode tretman za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice
• Sarađuju sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom. Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

EDUKATORI:

Edukaciju drže savetnice Educentra, koordinatori bivšeg Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju iz Beograda, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog.

U dosadašnjem radu obuhvatile su preko 650 porodica dece sa problemima u ponašanju. Radile su sa  decom koja su u riziku, maloletnim počiniocima krivičnih dela i decom žrtvama nasilja (porodičnog i vršnjačkog nasilja). U toku rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju realizovale su vaspitne mere pojačanog nadzora, vaspitne mere posebne obaveze kao i vaspitne naloge koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela.

Šta stoji iza toga da deca tinejdžerskog uzrasta  beže od kuće?

 

Nema pokazatelja o postojanju jednog razloga… Druženje sa rizičnom grupom vršnjaka, zloupotreba alkohola i droga, nasilje koje trpe u porodici,…su neki od razloga koji, obično, prvi padaju na pamet. No, Centri za socijalni rad sada se suočavaju ne samo sa nasijem u porodici kao uzrokom ovakvih postupaka, već i sa problemima u komunikaciji, koji mogu da budu i posledica novih granica koje roditelji postavljaju svojoj deci, sada tinejdžerima, koji će se protiv tih granica boriti. Deca nalaze nove načine da prevaziđu te granice. Rečenica izrečena u vidu pretnje “pobeći ću od kuće” sada se učestalije javlja kao sredstvo manipulacije, ali do bežanja od kuće i dolazi, čini se, kod sve većeg broja tinejdžera.

 

Izazovi dolaze „iznutra“ i od spolja. Većinom su promene raspoloženja normalan deo nekih faza razvoja. Nije neobično da se tinejdžeri, na primer, u jednom trenutku smeju, a odmah potom prevrću očima ili besne. To se dešava iz fizičkih, emocionalnih, socijalnih i psiholoških razloga, koji su očekivani za uzrast. Pandemija Covid-19,  kao spoljašnji faktor,  je samo povećala osetljivost tinejdžera/adolescenata – oni spadaju u najranjivije grupe. Nedostatak socijalnih interakcija i ograničenog druženja došlo je u dobi kada se formira ličnost i kada se deca preispituju. Nema zabavnih ni kulturnih sadržaja i sve se svelo na druženje u parku i upoznavanje preko mreža. Sva ograničenja, ma kako bila opravdana, ne mogu da suzbiju potrebu tinejdžera da testiraju svoje granice. Testiranje granica, samo po sebi, nije loše,  naprotiv, a deci je to sada ograničeno. Odrasli idu na posao, deca u vrtiće i škole, ali tinejdžeri i adolescenti, dakle srednjoškolci i studenti  nemaju takvu strukturu dana i zato su judni od najugroženijih. U toj populaciji je mnogo više anksioznosti, napada panike, neizvesnosti, nemogućnosti planiranja…

 

Pitanje je kako se ovakve situacije mogu izbeći, kako pomoći roditeljima da prepoznaju da nešto  nije kako treba i da na vreme potraže pomoć?

 

Posledice svega do sada navedenog se već sada vide u psihološkom stanju tinejdžerta/adolescenata. Može se odraziti na dalje obrazovanje, na odustajanje od željenih ciljeva, razvoj problema sa mentalnim zdravljem koji zahtevaju i psihijatrijsku pomoć. Međutim, osećanja nesigurnosti i nestabilnosti ne moraju nužno da odu u patologiju. Šteta se može ublažiti,  ali se sa decom mora raditi i mora razgovarati.  Nikada ne recite „nije to ništa, proći će“. Blag pristup je uvek prihvatljiviji od osuđivanja. Ako su roditelji svaki dan u blizini svoje dece, uglavnom znaju šta se dešava u njihovim životima, mogu da uoče promene raspoloženja i da primete ili saznaju da li su i zašto njihova deca tužna, ljuta ili pod stresom. Prva preporuka je biti prisutan  i komunicirati bez osuđivanja, čuđenja i umanivanja važnosti onoga što dete- tinejdžer govori, oseća,… Važno je i da roditelji saznaju o faktorima rizika i znacima na koje treba da obraćaju pažnju. Jedinstveni su faktori koji mogu da povećaju ranjivost deteta. Oni mogu biti biološki, fizički, socijalni i psihološki. Svi ovi faktori mogu doprineti razvoju problema sa mentalnim zdravljem:

• biološki- genetika, porodična istorija mentalnih bolesti,…
• fizički- traumatske povrede i oboljenja, hronične bolesti i stanja, neurednost jela i spavanja…
• socijalni- raskidi, sukob prijatelja, sukob porodice, preseljenje, promena škole…
• psihološki- stres, gubitak, zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje u porodici i/ili vršnjačkoj grupi, kao i na internetu…

Pored navedenog, važno je da roditelji nauče svoju decu veštinama rešavanja problema, uz to proveravajući sa njima da li su razmatrana rešenja moguća iz ugla deteta ili ih je potrebno prilagoditi konkretnom detetu i/ili situaciji. Svaka vrsta ograničavanja kretanja tinejdžeru, na duže staze nema nikakve efekte, a uglavnom ne daje rezultate ni sada i ovde – zaključati ih ne mogu i u krajnjem, konačna odgovornost je na tinejdžeru šta će izabrati, uraditi,…bez obzira koliko se dobro roditelji postavili.

 

A šta je sa roditeljima „odbegle“ dece?

 

Dešava se da, uprkos tome što roditelji rade sve ispravno ili se to trude, njihova deca ipak pobegnu. Neka beže i po više puta. Bežanje od kuće je najgora noćna mora svakog roditelja. Na ovo roditelji reaguju na dva načina: sami traže dete ili prijave policiji šta se desilo – oba pristupa roditelju mogu da nanesu dodatnu povredu i štetu.

Roditelji koji sami krenu u potragu za svojim detetom, mole ih da se vrate kući, ali kad se dete vrati, postavlja se pitanje nema li sada to dete veću moć od roditelja, da li će i u budućnosti za bilo šta igrati na kartu bežanja, da li se podstiče da to učini ponovo sledeći put kada se pojavi problem?  Roditelji koji prijave odlazak od kuće policiji, iako je to možda i najteže za uraditi, neretko dobiju reakcju od policije koja je kritizerska, osudjujuća – „Zašto ste dopustile detetu da pobegne?“ – dovodi u pitanje celokupnu roditeljsku veštinu do sada, implicirajući da su roditelji krivci. I jednima i drugima, dodatno, nedostaje podrške ostalih članova porodice, uže i šire  zajednice. Sami su u svojoj agoniji.

 

Roditelji sami sebi mogu da pomognu tako što će imati zaista jasna i dosledno primenljiva  pravila  u porodici: „Ako pobegneš, moraš sam/a da se vratiš. Neću te tražiti, niti zvati sve tvoje prijatelje. Ako nisi kod kuće kada to treba da budeš i ne javljaš mi se, pozvaću policiju “. Kada se dete vrati kući, prvo pokažite svoja prava osećanja – za većinu roditelja je to osećaj olakšanja i radosti što je dete dobro i na sigurnom, iako je ljutnja ono što dete doživi od roditelja; ako je potrebno, treba detetu dozvoliti da se okupa, jede, odmori, a onda se može o dogadjaju i ozbiljno razgovarati. Iskren razgovor o osećanjima i razmišljanima obe strane je važan. To nije svadja i napadački pristup, već asertivnost – objašnjavanje svojih osećanja i misli i zastupanje svojih potreba i želja. Dete se može pitati o tome šta će to biti drugačije u načinu na koji rešava probleme ubuduće i predočiti mu se šta će roditelj uraditi sledeći put kada ono poželi da pobegnete.

 

Ukoliko ništa od ovoge ne napravi razliku u odnosima i ponašanjima unutar porodice, potrebno je obratiti se stručnjacima specijalizovanim za tretman problema u ponašanju dece i mladih. Praksa je pokazala da je rešenje moguće.