Šta stoji iza toga da deca tinejdžerskog uzrasta  beže od kuće?

 

Nema pokazatelja o postojanju jednog razloga… Druženje sa rizičnom grupom vršnjaka, zloupotreba alkohola i droga, nasilje koje trpe u porodici,…su neki od razloga koji, obično, prvi padaju na pamet. No, Centri za socijalni rad sada se suočavaju ne samo sa nasijem u porodici kao uzrokom ovakvih postupaka, već i sa problemima u komunikaciji, koji mogu da budu i posledica novih granica koje roditelji postavljaju svojoj deci, sada tinejdžerima, koji će se protiv tih granica boriti. Deca nalaze nove načine da prevaziđu te granice. Rečenica izrečena u vidu pretnje “pobeći ću od kuće” sada se učestalije javlja kao sredstvo manipulacije, ali do bežanja od kuće i dolazi, čini se, kod sve većeg broja tinejdžera.

 

Izazovi dolaze „iznutra“ i od spolja. Većinom su promene raspoloženja normalan deo nekih faza razvoja. Nije neobično da se tinejdžeri, na primer, u jednom trenutku smeju, a odmah potom prevrću očima ili besne. To se dešava iz fizičkih, emocionalnih, socijalnih i psiholoških razloga, koji su očekivani za uzrast. Pandemija Covid-19,  kao spoljašnji faktor,  je samo povećala osetljivost tinejdžera/adolescenata – oni spadaju u najranjivije grupe. Nedostatak socijalnih interakcija i ograničenog druženja došlo je u dobi kada se formira ličnost i kada se deca preispituju. Nema zabavnih ni kulturnih sadržaja i sve se svelo na druženje u parku i upoznavanje preko mreža. Sva ograničenja, ma kako bila opravdana, ne mogu da suzbiju potrebu tinejdžera da testiraju svoje granice. Testiranje granica, samo po sebi, nije loše,  naprotiv, a deci je to sada ograničeno. Odrasli idu na posao, deca u vrtiće i škole, ali tinejdžeri i adolescenti, dakle srednjoškolci i studenti  nemaju takvu strukturu dana i zato su judni od najugroženijih. U toj populaciji je mnogo više anksioznosti, napada panike, neizvesnosti, nemogućnosti planiranja…

 

Pitanje je kako se ovakve situacije mogu izbeći, kako pomoći roditeljima da prepoznaju da nešto  nije kako treba i da na vreme potraže pomoć?

 

Posledice svega do sada navedenog se već sada vide u psihološkom stanju tinejdžerta/adolescenata. Može se odraziti na dalje obrazovanje, na odustajanje od željenih ciljeva, razvoj problema sa mentalnim zdravljem koji zahtevaju i psihijatrijsku pomoć. Međutim, osećanja nesigurnosti i nestabilnosti ne moraju nužno da odu u patologiju. Šteta se može ublažiti,  ali se sa decom mora raditi i mora razgovarati.  Nikada ne recite „nije to ništa, proći će“. Blag pristup je uvek prihvatljiviji od osuđivanja. Ako su roditelji svaki dan u blizini svoje dece, uglavnom znaju šta se dešava u njihovim životima, mogu da uoče promene raspoloženja i da primete ili saznaju da li su i zašto njihova deca tužna, ljuta ili pod stresom. Prva preporuka je biti prisutan  i komunicirati bez osuđivanja, čuđenja i umanivanja važnosti onoga što dete- tinejdžer govori, oseća,… Važno je i da roditelji saznaju o faktorima rizika i znacima na koje treba da obraćaju pažnju. Jedinstveni su faktori koji mogu da povećaju ranjivost deteta. Oni mogu biti biološki, fizički, socijalni i psihološki. Svi ovi faktori mogu doprineti razvoju problema sa mentalnim zdravljem:

• biološki- genetika, porodična istorija mentalnih bolesti,…
• fizički- traumatske povrede i oboljenja, hronične bolesti i stanja, neurednost jela i spavanja…
• socijalni- raskidi, sukob prijatelja, sukob porodice, preseljenje, promena škole…
• psihološki- stres, gubitak, zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje u porodici i/ili vršnjačkoj grupi, kao i na internetu…

Pored navedenog, važno je da roditelji nauče svoju decu veštinama rešavanja problema, uz to proveravajući sa njima da li su razmatrana rešenja moguća iz ugla deteta ili ih je potrebno prilagoditi konkretnom detetu i/ili situaciji. Svaka vrsta ograničavanja kretanja tinejdžeru, na duže staze nema nikakve efekte, a uglavnom ne daje rezultate ni sada i ovde – zaključati ih ne mogu i u krajnjem, konačna odgovornost je na tinejdžeru šta će izabrati, uraditi,…bez obzira koliko se dobro roditelji postavili.

 

A šta je sa roditeljima „odbegle“ dece?

 

Dešava se da, uprkos tome što roditelji rade sve ispravno ili se to trude, njihova deca ipak pobegnu. Neka beže i po više puta. Bežanje od kuće je najgora noćna mora svakog roditelja. Na ovo roditelji reaguju na dva načina: sami traže dete ili prijave policiji šta se desilo – oba pristupa roditelju mogu da nanesu dodatnu povredu i štetu.

Roditelji koji sami krenu u potragu za svojim detetom, mole ih da se vrate kući, ali kad se dete vrati, postavlja se pitanje nema li sada to dete veću moć od roditelja, da li će i u budućnosti za bilo šta igrati na kartu bežanja, da li se podstiče da to učini ponovo sledeći put kada se pojavi problem?  Roditelji koji prijave odlazak od kuće policiji, iako je to možda i najteže za uraditi, neretko dobiju reakcju od policije koja je kritizerska, osudjujuća – „Zašto ste dopustile detetu da pobegne?“ – dovodi u pitanje celokupnu roditeljsku veštinu do sada, implicirajući da su roditelji krivci. I jednima i drugima, dodatno, nedostaje podrške ostalih članova porodice, uže i šire  zajednice. Sami su u svojoj agoniji.

 

Roditelji sami sebi mogu da pomognu tako što će imati zaista jasna i dosledno primenljiva  pravila  u porodici: „Ako pobegneš, moraš sam/a da se vratiš. Neću te tražiti, niti zvati sve tvoje prijatelje. Ako nisi kod kuće kada to treba da budeš i ne javljaš mi se, pozvaću policiju “. Kada se dete vrati kući, prvo pokažite svoja prava osećanja – za većinu roditelja je to osećaj olakšanja i radosti što je dete dobro i na sigurnom, iako je ljutnja ono što dete doživi od roditelja; ako je potrebno, treba detetu dozvoliti da se okupa, jede, odmori, a onda se može o dogadjaju i ozbiljno razgovarati. Iskren razgovor o osećanjima i razmišljanima obe strane je važan. To nije svadja i napadački pristup, već asertivnost – objašnjavanje svojih osećanja i misli i zastupanje svojih potreba i želja. Dete se može pitati o tome šta će to biti drugačije u načinu na koji rešava probleme ubuduće i predočiti mu se šta će roditelj uraditi sledeći put kada ono poželi da pobegnete.

 

Ukoliko ništa od ovoge ne napravi razliku u odnosima i ponašanjima unutar porodice, potrebno je obratiti se stručnjacima specijalizovanim za tretman problema u ponašanju dece i mladih. Praksa je pokazala da je rešenje moguće.