Živimo u svetu gde se realno i nerealno prepliće. Ne naviknuti na strpljenje da promišljamo o činjenicama i da kritički mislimo, dolazimo u situaciju da nam se, neretko, realno i nerealno stapa u jedno.

Nije dugo trebalo da, nakon pojave interneta, on postane način da pobegnemo od realnosti. Pretvorili smo ga u nešto zavodljivo, jer nam dozvoljava zadovljavanje potreba za povezanšću – sada sa hiljadama ljudi u nekoliko minuta i jer čini da voajerizam nije društveno neprihvatljiv već standard – kada bi gledali kroz prozor kako neka osoba živi, kako je uredila dom, šta kuva i jede, sa kim se druži, kakav donji veš nosi ili kako izgleda bez njega i sl., bili bi proglašeni za „nenormalne“, perverzne, a preko društvenih mreža i sami to nudimo i dobro je što druge gledamo, jer to može njima doneti prestiž u slavi i/ili novcu. Pretvorili smo ga i u prostor za nebavljenje svojim problemima i nezadovoljstvima – priključujemo se u tudje (većinom izmišljene) živote, projektujemo u njih svoje težnje, želje, komplekse, osećanja i tako proživljavamo deo onoga što (mislimo da) ne možemo sami. Dozvolili smo da internet radi na i sa našim ljudskim slabostima: emotivnim,  psihološkim, intelektualnim.

Odrasli ovoga nisu svesni u meri koja je neophodna, pa tek toga ne mogu biti svesna deca. I jedni i drugi jednako konzumiraju sadržaje sa pametnih uredjaja, od TV emisija i rialiti programa do blogova i sajtova i društvenih mreža – svako je našao nešto čime je okupiran na nivou pasivnog primalaca poruka, bez promišljanja o tim porukama.

***

Ovakvo stanje je idelano tlo za pojavu i veliki uspeh javnih ličnosti koje čak i nisu zaista ličnosti – nisu ljudska bića, već digtalni roboti, dakle – likovi. Sa ovim likovima naša deca komuniciraju, dopisuju se, za njih se vezuju i drže im stranu. Iako tehnologija nezaustavljivo ide napred i tako i treba da bude, problem nastaje ako se ista koristi za manipulaciju, a još veći problem ako nismo ni svesni da smo izmanipulisani. Nekoliko je tu važnih tačaka:

1. Netransparentnost – kompanije koje kreiraju i animiraju ove likove, pa i zaradjuju na njima, nisu uvek otvorene, iskrene u vezi sa tim da je upitanju robot. Neki će reći da jeste, neki će prećutati, a neki će uvek ostaviti sumnju i prostor za lično tumačenje svakog konzumenta (npr. reći će da ne greše oni koji misle da je robot, ali taj robot sebe doživlajava kao čoveka i ne zna da je robot, te da zbog onoga što veruje da je on to i jeste). Ovo samo pojačava gubljenje granice sa realnošću , utapanje deteta, tinejdžera u virtuelno, gubljenje kontakta sa stvarnošću, što je rizik od razvoja niza psiholoških problema, problema sa mentalnim zdravljem.
2. Manipulativnost – iza robota koji je, kao lik, na uzrastu od 17, 18, 19 godina i koji je namenjen tinedjdžerima da ga gledaju, prate, vole, plaćaju (roditeljskim novce, jer treba kupiti majicu, pernicu, kartu za nastup tog robota,…) stoji grupa odraslih muškaraca i žena koja se dogovara i oko toga šta će ta lik osećati, kako će se ponašati, koje će probleme imati,…Dakle, ovde nema ničeg od osobina i volje pravog tinedjžera, a mogu se provući poruke koje su neprimerene za uzrast pratilaca koji jesu pravi tinejdžeri.
3. Poistovećivanje sa nepoistovetivim – digitalni robot nema zaista iskustva, osećanja, stavove, izazove, privilegije koje bi moga da ima da je pravi čovek, ali to nije prepreka da se sve to “živi” na društvenim mrežama. Ako znamo da su tinejdžeri skloni povodljivosti za vršnjacima, a digitalne robote doživljavaju kao vršnjake  oponašaće ih, želeće da rade isto što i oni (npr. da se slikaju na šinama voza ili odigraju koreografiju na prikolici automobila koji vozi autoputem, što znači opasnost od povrede ili pogibije), duboko će saosećati sa njima (npr. kada se dva robota posvadjaju, raskinu, razbole, izgube nešto ili nekoga, tinejdžeri će o tome slušati, čitati, gledati, pratiti dogadjaje iz života omiljenog robota, što može da znači posrednu  traumatizaciju  našeg tinejdžera), braniće ih od svih i svega (npr. staće na stranu omiljenog robota i organizovati napad na one koji su na strani njegovg/njenog suparnika, što znači da će vršiti digitalno nasilje punom snagom).

***

Da li je ovo  kraj ili samo stepenik više koga treba preći na putu naše dalje evolucije?  Ljudi su savršeno nesavršena bića, svako od nas ima neke svoje specifičnosti i po tome smo posebni i to nas je oduvek privlačilo jedni drugima i  zauvek će.  Ljudi su tvorci svakog tehnološkog napretka, naše intelektualne i emocionalne kapacitete ni jedna druga vrsta pa ni stvar ne mogu nadmašiti. Ljudskost uvek prevlada, uprkos krizama u kojima se, naizgled gubi.

Baš zato što imamo te kapcitete, trebalo bi da ih i koristimo. Da osvestimo da smo dozvolili da budemo pasivni primaoci svega što nam se servira, a da gotovo ništa ne dovodimo u pitanje i ne tražimo sa više srana informacije koje će nam pomoći da objektivno i kritički sagledamo ono što je pred nama. Potom i da razvijamo svoje kritičko mišljenje, a i kritičko mišljenje našeg deteta: znanje (poznavanje i razumevanje informacija), povezivanje (tražiti veze izmedju znanja koja imamo), analiza (procena, evaluacija smislenosti i svrsishodnosti onoga što znamo) i primena.

U digitalnom vremenu, ovo je, u stvari, lakše nego ikada, a i povezuje nas više sa decom koja će nas naslediti. Budimo odgovorni prema onima za koje kažemo da najviše volimo – našoj deci.