Vršnjačko nasilje možemo opisati kao neželjeno i agresivno ponašanje između dece školskog uzrasta koje se vremenom ponavlja ili ima potencijal da se ponavlja. Vršnjačko nasilje se najčešće dešava između vršnjaka koji idu u istu školu, međutim postoje slučajevi i kada se nasilje dešava među vršnjacima koji pohađaju različite škole

Ako imamo u vidu razliku u brojnosti učenika u privatnim i državnim školama, utisak je da je nasilje jednako zastupljeno. Moguće je da postoje razlike u vrstama nasilja u smislu da je ekonomsko nasilje zastupljenije u državnim nego u privatnim školama, ali te razlike nisu nužno velike. Fizičkog, psihološkog i digitalnog nasilja, nažalost, nisu pošteđeni ni jedni ni drugi.

Vrednovanje osoba kroz materijalna dobra koja poseduje je sve zastupljenija vrednost na nivou celog društva, pa i kod dece. Društvene mreže koje su postale prostor za samovrednovanje i dobijanje potvrda od drugih kroz „influens“ (popularnost, uticaj pojedinaca) ovo dodatano omogućavaju i usložnjavanju. Vraćanje na vrednosti koje ima svaka konkretna porodica i razvijanje tih vrednosti kod deteta, odbrana istih ili isticanje prava da svako ima svoj sistem vrednosti i da ga se drži, jer ga smatra boljim za sebe, je potencijalno dobar put smanjivanja negativnih efekata nasilja koje se temelji na klasinim razlikama (npr. dete neće imati niže sampouzdanje i sampoštovanje ako ga ismevaju, jer nema najskuplju marku telefona, jer zna i oseća da je njegova vrednost i snaga u nečem drugom). Sistemsko bavljenje sprečavanjem nasilja svake vrste, pa i ekonomske, je naravno, od ogormne društvene važnosti. No, dok se sistemski neke stvari ne promene, možemo radiit na promenama u našim mikrosvetovima

U slučajevima kada  dete trpi nasilje, bilo koje vrste, od deteta iz druge škole, praksa pokazuje, nešto je lakše tom detetu da prijavi nasilje,  jer ti vršnjaci nisu deo njegove primarne grupe u smislu da sa njima ne provodi vreme u školi i da  ih može izbeći. Svakako da je važno i rečima i delima staviti detetu do znanja da se može obratiti roditelju, da će mu se verovati i da će biti zaštićeno od daljeg nasilja. Dakle, stvarati atmosferu u porodici u kojoj je moguća otvorena komunikacija, aktivno slušanje i saosećanje , umesto podozrivost na izjave deteta, sklonost „inspektorskom“ propitivanju deteta, insinuiranju da je dete na bilo koji način odgovorno za nasilje koje trpi.

U zajednici, roditelj i dete mogu dobiti pomoć sa razluilčitih strana. Obraćanje roditelju deteta koje vrši nasilje, njegovom/njenom razrednom starešini, pedagoško-psihološkoj službi u školi,  Timu za zaštitu od nasilja pri Ministarsvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, pa i policiji – mogući su putevi rešenja.

Prevencije radi, važno je pomoći deci da promisle i osveste motive da se druže ili održavaju kontakte sa datom vršnjačkom grupom, imajući u vidu da od iste trpe nasilje. Potom, put bi mogao biti ili traženje alternativnih prosocijalnih vršnjačkih grupa u kojima će se osećati sigurno i prihvaćeno zbog onoga što ono jeste i/ili ditanciranje tj. prekidanje kontakta sa datom vršnjačkom grupom. U okviru škola se treba raditi na jačanju vrednosti ravnopravnosti i medjusobnog poštovanja – homogenizovati odeljenja i generacije učenika. Ovo je, naravno, i važan vaspitni zadatak u svakoj porodici.