Rana prevencija je pojam koji se poslednjih godina provlači kroz brojne i sasvim različite oblasti, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu. Međutim, koliko smo zaista upoznati sa ovim pojmom i koliko smo zaista spremni da priznamo, prvenstveno sebi, a potom i drugima, da smo naše dete ili mi sami, u riziku da  imamo neku vrstu problema? U okviru ovoga, postavlja se i još jedno vrlo važno pitanje: ,,Kako prepoznati problem?”

Problemi u ponašanju su brojni, samim tim se i ispoljavaju na razne načine. Bez obzira na životni domen u kome se javljaju, svi problemi se razvijaju postepeno, što je jedan od glavnih razloga njihovog težeg uočavanja. Međutim, onog trenutka kada određena ponašanja krenu da ometaju svakodnevni život, tada ona postaju problem.

Tokom života se možemo suočavati sa brojnim takozvanim ,,faktorima rizika“ , koji mogu dovesti do razvoja neke vrste problema u ponašanju. Međutim, nekada jedan isti faktor rizika neće dovesti do problema u ponašanju kod različite dece. Ovo se dešava zahvaljujući brojnim ,,protektivnim faktorima“, koji se kod svakog pojedinca, takođe, razlikuju. Oni predstavljaju dobar način borbe protiv nastanka različitih problema u ponašanju, samim tim i u razvoju, pa jačanju ovih faktora treba posvetiti adekvatnu pažnju.

Uzmimo za primer lošu vršnjačku grupu kojoj dete pripad,  kao faktor rizika. Ovaj faktor rizika je kod dece, kojima roditelji ne posvećuju dovoljno pažnje, ne uvažavaju njihove potrebe, imaju manjak kontrole, uz lošu i/ili siromašnu komunikaciju – vrlo jak. Vršnjačka grupa, kao riziko-faktor, može  prouzrokovati razvoj brojnih poremećaja u ponašanju, npr. prekidanje školovanja, nasilničko ponašanje, zloupotreba alkohola i droga, delinkventno ponašanje, pa i  bolesti zavisnosti.  Međutim, kada dete, pored loše vršnjačke grupe, ima podršku i razumevanje porodice, sa kojom ima razvijenu komunikaciju i koja vodi računa o kretanju i uopšteno životu svog deteta, verovatnoća da će doći do razvoja ranije pomenutih problema u ponašanja je znatno manja. U skladu sa ovim, kada bi dete posedovalo i još neke protektivne faktore, koje  kod njega negujemo i podstičemo, poput veštine rešavanja problema, kontrole besa, jačanja karaktera i sl., verovatnoća da će određeni faktor rižika kod ovog deteta dovesti do problema je sve manja i manja.

Zato je jako važno da, kada primetite da dete ispoljava znake bilo kog faktora rizika, znate kome se možete obratiti za pomoć i sprečiti nastajanje problema u ponašanju. Ako je već došlo do pojave nekog od problema u ponašanju, treba se što ranije posvetite promeni već usvojenog obrasca ponašanja, jer je tada veća  verovatnoća da će se taj nepravilni obrazac ispraviti i zameniti prihvatljivim i poželjnim ponašanjem.

 

Autor teksta: Tamara Jovanović, studentkinja Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer Prevencija i tretman poremećaja ponašanja i volonterka Educentra

Izraz “roditelj” uglavnom asocira na majku, a  otac, ako se pominje, nekako se smešta medju druge ljude koji imaju uticaj na dete. Knjige, časopisi, blogovi, TV emisije,…se bave najvećim delom majkama i šalju poruke majkama. Očevi koji žele da se aktivnije uključe u život svoje dece, često ne nailaze na podršku i ohrabrivanje od strane šire porodice, svojih prijatelja, poslodavaca, pa čak i partnerki,…kao da tata nije nešto nužno u životu deteta, jer je mama već tu.   Poruka koja je sakrivena u ovakvom odnosu prema muškarcima koji su roditelji je da muškarce ne zanima roditeljstvo, oni imaju druge zadatke u porodici (npr. finasiranje, kažnjavanje,…) Mnogi očevi izražavaju osećaj da su i dalje građani drugog reda u svetu svoje dece i žele to da promene.

Neke stvari se po tom pitanju menjaju, kako se i svet menja  društvenim, ekonomskim i tehničkim napretkom od 20. veka na ovamo. Počele su promene u strukturi i funkciji porodice. Način na koji društvo gleda na tradicionalne uloge očeva i majki se omekšava i polako se menjaju tradicionalne roditeljske uloge (i za žene i za muškarce). Svi polako shvatamo ono što su mnoga psihološka istraživanja pokazala,  a to je da su tate i mame jednako važne kao negovatelji, zaštitnici, finansijska podrška i, što je najvažnije, modeli socijalnog i emocionalnog ponašanja za dete.

Tate i mame imaju drugačije pristupe u vaspitavanju deteta. Sam po sebi, nijedan stil roditeljstva nije dovoljan, a uzeti zajedno, oni dopunjuju i uravnotežavaju jedan drugog. Ovako tate i mame zajedno oplemenjuju nadolazeću generaciju zdravim, dobro zaokruženim pristupom životu.

Kakav uticaj tata ima na dete?

Tate vole svoju decu „opasnije“ –  igraju se „grublje“, što podstiče dete na preuzimanje rizika i isprobavanje šireg spektra različitih metoda za bavljenje izazovima u životu.

Tate uče decu odgovornosti, objektivnosti i posledicama ispravnog i pogrešnog ponašanja.  Skloni su naglašavanju pravila, pravde, pravičnosti, poštovanja medju ljudima i dužnosti, pa tako uče svoju decu kako da preuzimanju odgovornost za sebe i svoje ponašanje.

Tate su, takodje, stubovi u razvoju detetovog emocionalnog blagostanja.  Svojim prisutupom i angažovanošću u vaspitavanju deteta kod deteta razvijaju osećaj ssigurnosti, blagostanja, samopoštovanja i autentičnosti.

Tate podstiču zdravu konkurenciju, stvarajući nezavisnost (dok majke pre promovišu jednakost, stvarajući osećaj sigurnosti) i naglašavaju važnost veština komunikacije, koje pomažu deci da prošire svoj rečnik i intelektualne kapacitete. Kad su, uz to, saosećajni i podržavajući, to uveliko utiče na detetov kognitivni razvoj i na akademska postignuća.

Obrasci ponašanja koje tata uspostavlja u odnosima sa svojom decom, diktiraju kako će se njegova deca odnositi prema drugim ljudima i koliko razvijene socijane i društvene veštine će imati. Način na koji tata postupa sa svojim detetom će uticati na ono što će to dete, kada poraste,  tražiti od drugih ljudi u svom životu. Prijatelji, ljubavnici i supružnici se biraju na osnovu toga kakvom se odnosu dete naučilo sa tatom: tata pokazuje svojoj ćerki kakav je dobar odnos sa parnerom (npr. ako je tata nežan i podržavajuć, njegova ćerka će te osobine potražiti kod svojih ljubavnih partnera; ako je tata snažan i hrabar, ona će uglavnom birati partnere sličnih osobina), a sinovi oblikuju sebe kao buduće partnere po ugledu na tatu (npr. ako se tata odnosi brigajuće prema drugim ljudima, sin će najverovatnije raditi isto).

Deca koja su vezana za tate, koji vole to što su zaista angažovani roditelj svome detetu – imaju manje problema u ponašanju. Ako tate imaju čestu interakciju sa svojom decom od najranijeg uzrasta (od uzrasta novorodjenčeta do predškolskog uzrasta), deca se uče kako da regulišu svoja osećanja i ponašanja. Stoga, zaštićenija su od rizika od zloupotrebe alkohola i droga.

Šta kada tata nije tu?

Čak i kada  tate fizički nisu prisutne u porodici svoje dece (npr. zbog razvoda), treba se potruditi da se nadje način da ostanu u kontaktu sa svojim detetom, jer će, uz doslednu prisutnost u životu deteta i pokazivanje ljubavi detetu, dete lakše prevazići i bolnu činjenicu da mama i tata nisu zajedno (pored svih drugih dobrobiti koje će dete imati od prisutnosti tate).

Ako je nemoguće za dete da njegov tata bude u njegovom životu (npr. usled smrti roditelja ili nepznatosti oca za dete ili kakvih zakonskih prepreka), važno je detetu obezbediti neki drugi muški roditeljski model koji će, bar donekle, zameniti tatu (npr. ujaci, stričevi, kumovi, novi ljubavni partneri majke ili sl. )

Kako podstaći očeve da budu tate?

Pored svesnosti objektivnih kulturoloških prepreka na koje muškarci nailaze u ulozi roditelja i odlučnog rada na sistemskom menjanju pogrešnih i loših praksi, podrška najbližih je vrlo važna.

Ako  muškarac oseti da ga najbliži razumeju u želji da bude aktivan učesnih u svim aspektima brige o detetu i vaspitanju, da je poštovan i voljen zbog svog truda i ljubavi koju trudom oko deteta pokazuje – biće mnogo svesniji svoje vrednosti, što onda vodi do još veće odlučnosti da bude uključen u život svoga detet i porodice na kvalitetan način. Nekada je tatama dovoljno da čuju: „Hvala ti, dobro obavljen posao!”