Većina roditelja i staratelja je čula za različite stilove roditeljstva, kao što su privrženi roditelj, “tigar” roditelj, “helikopter” roditelj, strogi roditelja, permisivni roditelj.  Možda je manje poznat pristup visokog negovanja deteta, koji se zove terapeutsko roditeljstvo.

Prvo, terapeutko roditeljstvo “ne znači da roditelji praktikuju psihološke tretmane na svom detetu”, kaže Rozi Džefris. Deca koja su “pretrpela traumu u prve tri godine života, obično u vidu zanemarivanja, kada roditelji ne mogu da zadovolje potrebe deteta, nesigurno su vezana, jer njihove osnovne potrebe nisu zadovoljene”, objašnjava Džefris. “U periodu između 0-3 godine, mozak deteta se još formira, pa, na primer, ako je dete zaplakalo i nije bilo nahranjeno, taj moždani razvojni put je isključen, tako da ne može da razlikuje da li je gladno ili ne.” “Možete gledati na to kao da im je mozak u invalidskim kolicima. Dete izgleda normalno, ali loše funkcioniše.” Ova deca često imaju emocionalne poteškoće ili poteškoće u ponašanju i zato ih treba drugačije ili terapeutski odgajati, kako bi njihove specifične potrebe bile zadovoljene.  “To je visoko negujuć način vaspitavanja deteta, koji ima za cilj da se dete ponovo oseća bezbedno  u blizini odraslih”, kaže Džefris.

Za terapeutsko roditeljstvo se često smatra da je  isključivo namenjeno traumatizovanoj deci, koja su skoro uvek bila u hraniteljstvu ili usvojenju, ali ovo nije uvek slučaj… “Terapeutsko roditeljstvo funkcioniše i na deci koja su sigurno afektivno veznaa ; u stvari, na njima,  često, funkcioniše i bolje”, kaže Džefris.  Dakle, čak i ako je dete rođeno od roditelja koji ga vole i ispravno prepoznaju i zadovoljavaju njegove potrebe, ono je  „možda bilo izloženo traumi na veoma ranom uzrastu ili još dok je bilo  u materici (obično od drugog ili trećeg meseca trudnoće), ako je roditelj prošao neko traumatično iskustvo ili bio pod velikim stresom ili zloupotrebljavao alkohol ili drogu.” “Ova deca se mogu roditi sa visokim nivoom kortizola (hormona stresa) u krvi  i, kao rezultat toga, u stanju su “gotovosti” i često nestabilna”, objašnjava Džefris. “To ne znači da će u odraslom dobu, nužno,  imati probelme u funkcionisanju,  ali mogu imati tendenciju da koriste “osnovni” nivo  moždanog funkcionisanja, umesto viših funkcija.”

“Postoji mnogo vrsta terapeutskog roditeljstva“, kaže dr Den Hjuz, kliničar iz SAD, specijalizovan za decu sa emocionalnim problemima i problemima u ponašanju. Hjuz je razvio Dijadnu razvojnu psihoterapiju (DDP), takođe je poznata i kao Porodična terapija fokusirana na privrženost, jer podržava odnos između roditelja i dece sa traumom u razvoju, sa ciljem da se izleči trauma iz prošlosti i omogući detetu da se oseća bezbedno. “Većina rada se zasniva na principima izgradnje sigurnih, jakih odnosa, koji kombinuju naklonost i utehu, zajedno sa jasnim očekivanjima i rutinama u ponašanju“, objašnjava Hjuz.

“Terapeutsko roditeljstvo je posebno korisno za roditeljstvo dece koja manifestuju posledice stresnih ili traumatskih životnih događaja.”

 

Kako roditelji slede ovaj metod? 

Terapeutske roditeljske veštine se razlikuju od tradicionalnih roditeljskih veština po tome što nema bilo kakvog oblika telesnog kažnjavanja. “Terapeutsko roditeljstvo ne sramoti dete, ne koristi tabele nagrađivanja, niti očekuje od deteta da se samoreguliše ili oseća empatiju i kajanje”, kaže Džefris.  “Roditelji treba da prepoznaju da je ponašanje deteta vid komunikacije, koja se često zasniva na strahu, tako da treba da reaguju na detetov emocionalni, a ne kalendarski uzrast, koristeći empatiju i vezu da usmeravaju ponašanje.”

Preporučuje se da roditelji slede PACE – metodologiju zasnovanu na tome kako roditelji komuniciraju i povezuju se sa veoma malom decom. Primarni cilj PACE-a je da učini da se dete oseća bezbedno kako bi naučilo da veruje drugima i sebi:

1. Razigranost (engl. Playfulness) – stvaranje okruženja pozitivne atmosfere i pokazivanja interesovanja u komunikaciji, izražajnost u komunikaciji (na primer, korišćenje viših tonova glasa kada se priča i izražavanje emocija u skladu sa sadržajem priče);
2. Prihvatanje (engl. Acceptance) – pokazivanje prihvatanja detetovih želja, osećanja, misli, motiva, percepcija,…bez osuđivanja;
3. Radoznalost (engl. Curiosity) – pokazivanje ljubopitljivosti i razumevanja u vezi sa ponašanjem svog deteta, a i učenje deteta da razume sopstveno ponašanje;
4. Empatija (engl. Empathy) – pokazivanje saosećanja za emocije svoga deteta, jasno i aktivno, kako bi se dete osećalo shvaćeno i nudjenje podrške, utehe, ljubavi i posvećenosti detetu.

Bavljenje problematičnim ponašanjem dece i mladih je puno izazova, pa Hjuz preporučuje da roditelji ili staratelji ne deluju potpuno sami, već da pronađu „vodiča, mentora ili savetnika, a možda i grupu roditelja“ kako bi naučili određene veštine i dobili preko potrebnu podršku.

 

Kako terapeutsko roditeljstvo utiče na decu?

Prateći ovu metodu, “dete će se verovatno osećati bezbedno i podržano, dok je otvorenije za novo učenje i prihvatanje smernica roditelja”, objašnjava Hjuz.

Džefris ponavlja Hjuzove reči, navodeći da terapeutsko roditeljstvo omogućava deci “da se samoregulišu i razviju sposobnost razumevanja svog ponašanja i da formiraju sigurne afektivne veze, koje će, na kraju, minimizirati uticaj traume iz detinjstva.”

Koristi terapeutskog roditeljstva su velike, kako za decu sa emocionalnim poteškoćama i poteškoćama u ponašanju, tako i za njihove roditelje i staratelje. Uz strpljenje, podršku i rad, proces može rezultirati, kaže Hjuz, “otvorenijom komunikacijom i lakšim rešavanjem konflikata, što dovodi do približavanja oko  zajedničkih interesa i vrednosti i jačanja odnosa roditelja/staratelja i deteta.” Cilj je da „se dete može vezati za druge i da izgradi odnos poverenja sa odraslima”, kaže Džefris. Ono šta je važno imati na umu je težak početak detetovog života i fiziološki i psihološki efekat koji je imao taj početak na dete. Ako se setimo da hormon stresa  kortizol (kojeg ova deca imaju u visokim dozama) izaziva „deset puta veću zavisnost od kokaina, dete živi sa stalnim osećajem borbe ili bekstva. Visok nivo kortizola kod dece može biti poput alarma za dim koji se stalno uključuje, ali uz terapijsko roditeljstvo  se može utišati ili isključiti”

Tekst je preuzet, prevedeni i prilagođen sa www.goodto.com /“Therapeutic parenting: What are the benefits of therapeutic parenting?” , Debra Waters / https://www.goodto.com/family/therapeutic-parenting-what-it-is-and-how-it-can-help-you-and-your-child-421087

Rana prevencija je pojam koji se poslednjih godina provlači kroz brojne i sasvim različite oblasti, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu. Međutim, koliko smo zaista upoznati sa ovim pojmom i koliko smo zaista spremni da priznamo, prvenstveno sebi, a potom i drugima, da smo naše dete ili mi sami, u riziku da  imamo neku vrstu problema? U okviru ovoga, postavlja se i još jedno vrlo važno pitanje: ,,Kako prepoznati problem?”

Problemi u ponašanju su brojni, samim tim se i ispoljavaju na razne načine. Bez obzira na životni domen u kome se javljaju, svi problemi se razvijaju postepeno, što je jedan od glavnih razloga njihovog težeg uočavanja. Međutim, onog trenutka kada određena ponašanja krenu da ometaju svakodnevni život, tada ona postaju problem.

Tokom života se možemo suočavati sa brojnim takozvanim ,,faktorima rizika“ , koji mogu dovesti do razvoja neke vrste problema u ponašanju. Međutim, nekada jedan isti faktor rizika neće dovesti do problema u ponašanju kod različite dece. Ovo se dešava zahvaljujući brojnim ,,protektivnim faktorima“, koji se kod svakog pojedinca, takođe, razlikuju. Oni predstavljaju dobar način borbe protiv nastanka različitih problema u ponašanju, samim tim i u razvoju, pa jačanju ovih faktora treba posvetiti adekvatnu pažnju.

Uzmimo za primer lošu vršnjačku grupu kojoj dete pripad,  kao faktor rizika. Ovaj faktor rizika je kod dece, kojima roditelji ne posvećuju dovoljno pažnje, ne uvažavaju njihove potrebe, imaju manjak kontrole, uz lošu i/ili siromašnu komunikaciju – vrlo jak. Vršnjačka grupa, kao riziko-faktor, može  prouzrokovati razvoj brojnih poremećaja u ponašanju, npr. prekidanje školovanja, nasilničko ponašanje, zloupotreba alkohola i droga, delinkventno ponašanje, pa i  bolesti zavisnosti.  Međutim, kada dete, pored loše vršnjačke grupe, ima podršku i razumevanje porodice, sa kojom ima razvijenu komunikaciju i koja vodi računa o kretanju i uopšteno životu svog deteta, verovatnoća da će doći do razvoja ranije pomenutih problema u ponašanja je znatno manja. U skladu sa ovim, kada bi dete posedovalo i još neke protektivne faktore, koje  kod njega negujemo i podstičemo, poput veštine rešavanja problema, kontrole besa, jačanja karaktera i sl., verovatnoća da će određeni faktor rižika kod ovog deteta dovesti do problema je sve manja i manja.

Zato je jako važno da, kada primetite da dete ispoljava znake bilo kog faktora rizika, znate kome se možete obratiti za pomoć i sprečiti nastajanje problema u ponašanju. Ako je već došlo do pojave nekog od problema u ponašanju, treba se što ranije posvetite promeni već usvojenog obrasca ponašanja, jer je tada veća  verovatnoća da će se taj nepravilni obrazac ispraviti i zameniti prihvatljivim i poželjnim ponašanjem.

 

Autor teksta: Tamara Jovanović, studentkinja Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer Prevencija i tretman poremećaja ponašanja i volonterka Educentra

Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. Predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana.

Program  tretmana uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu.

Rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

TRAJANJE:

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

SADRŽAJ:

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

CILJEVI:

• Razumeju specifičnosti problematičnog ponašanja mladih
• Sprovode postupak procene deteta i porodice
• Samostalno dizajniraju i sprovode tretman za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice
• Sarađuju sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom. Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

EDUKATORI:

Edukaciju drže savetnice Educentra, koordinatori bivšeg Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju iz Beograda, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog.

U dosadašnjem radu obuhvatile su preko 650 porodica dece sa problemima u ponašanju. Radile su sa  decom koja su u riziku, maloletnim počiniocima krivičnih dela i decom žrtvama nasilja (porodičnog i vršnjačkog nasilja). U toku rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju realizovale su vaspitne mere pojačanog nadzora, vaspitne mere posebne obaveze kao i vaspitne naloge koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela.

Izazovi koji se stavljaju pred decu i tinejdžere sve su složeniji zbog uslova u kojima danas odrastaju i to može da se odrazi na mentalno zdravlje deteta/tinejdžera. Pored izazova koji dolaze spolja, postoje i oni koji dolaze “iznutra”. Većinom su  promene raspoloženja normalan deo nekih faza razvoja:  na primer tantrumi na uzrastu od dve ili tri godine, pojava strahova i privremeno vraćanje na ranije faze razvoja u toku detinstva,  promenljivost intenzivnih osećanja u toku adolescencije (od jedanaeste godina pa do osamnaeste, dvadesete godine), kao i “epizodne” emociobalne krize u nekim teškim životnim situacijama ili događjajima. Nije neobično da se tinejdžeri, na primer, u  jednom minutu smeju, a u drugom prevrću očima ili besne. To se dešava iz  fizičkih, emocionalnih, socijalnih i psiholoških razloga, koji su očekivani za uzrast. Ako su roditelji svaki dan u blizini  svoje dece, uglavnom znaju šta se dešava u njihovim životima i mogu da uočite promene raspoloženja i da primate ili saznaju da li su i zašto njihova deca  tužna, ljuta ili pod stresom.  Dakle, prisutnost i komunikacija bez osuđivanja, čuđenja i umanivanja važnosti onoga što dete/tinejdžer govori, važni su i često dovoljni da roditelji primete i to kada sa njihovim detetom nešto ozbiljnije nije u redu. Često, ne i uvek. Kako deca odrastaju, sve su samostalnija i više svoja i mogu da biraju da ne podele sve što im se dešava ili ih muči sa roditeljeima.  Zato je važno da roditelji saznaju o faktorima rizika i znacima na koje treba da obraćaju pažnju u toku rasta i razvoja deteta, od malih nogu pa do odraslog doba.

Faktori koji mogu povećati ranjivost deteta i doprineti razvoju problema sa psihološkim, mentalnim, zdravljem mogu biti:

• biološki (genetika, porodična istorija mentalnih bolesti)
• fizički (traumatske povrede i oboljenja, hronične bolesti i stanja, neurednost jela i spavanja,…);
• socijalni (raskidi, sukob prijatelja, sukob porodice, preseljenje, promena škole,…);
• psihološki (stres, gubitak, zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje u porodici i/ili vršnjačkoj grupi, kao i na internetu,…).

Znaci za zabrinutost su:

• ako primetite da su vaša deca ili tinejdžeri neraspoloženi dve ili više nedelje;
• ako primetite da ih (ne)raspoloženje sprečava da ispunjavaju svoje uobičajene dnevne obaveze i da se povlače iz aktivnosti koje inače jako vole;
• ako nemaju motivaciju za većinu ili sve aktivnosti;
• ako ne mogu zadržati prijatelje i ostaju sami;
• ako su promenili svoje navike u jelu i/ili spavanju (manje ili više jedu, manje ili više spavaju, nemaju apetit, imaju nesanicu,…);
• ako u školi ne uspevaju da rade toliko dobro kao nekada;
• ako osećaju beznadežnost i ne vide svoju budućnost;
• ako pokazuju problematično ponašanje (agresivnost prema ljudima i stvarima, nesavladiv prkos i inat, nepoštovanje bilo kog autoriteta, antisocijalno ponašanje, upotreba alkohola i/ili droge, laganje, kradje, promiskuitet,…);
• ako razmišljaju da naude sebi ili su to već radili (npr. samopovredjivanje, rizična ponašanje/aktivnosti koje ih zdravstveno mogu ugroziti, priča o samoubistvu i/ili njegovo planiranje)

Svi problem sa emocionalnim, psihološki, mentalnim zdravljem mogu biti različitog oblika i intenziteta, ali se mogu i prevazići uz stručnu pomoć. Zato ne oklevajte da se obratite psihologu, psihijatru, psihoterapeutu ili bar, za početak, lekaru opšte prakse koji vas može uputiti na pravu adresu. Ovo ni vaše dete, tinejdžera ni vas kao roditelje ne čini slabima i lošima, naprotiv –  govori o vašoj svesnosti, hrabrosti i snazi da se sa problemom izborite u korist sreće vašeg deteta, vas i cele porodice.

Podrška u prevazilaženju kriznih situacija i problema  u različitim razvojinim periodima odrastanja je ključna kako bi deca i tinejdžeri  razvili dobre navike u ponašanju, stabilnost i otpornost na polju emocija i kritično mišljenje.

 

*Tekst je objavljej u Blicu , u februaru 2021. g.