Vejpovanje, šta je to?

Vape je elektronska cigareta koja zagreva tečnost sa nikotionom i drugim supstancama, između kojih su i različite arome i  pravi paru,  koja se udiše. Može biti različitih oblika koji podsećaju na olovku, USB, cigaretu,…i ukrašena crtežima, šarama. Sličnan tome je Puff, s tim što on sadrži određen procenat nikotinske soli – hemijsko jedinjenje nikotina koje pušačima omogućava kozumaciju većih količina nikotina uz udisanje manje pare.

Snuff je usitnjenjeno lišće duvana, do nivoa praha , koji se uzima direktim ušmrkavanjem, ne puši se. Snus mu je sličan, s tim da je prah vlažan i tada se konzumira tako što se premaže sluzokoža usta između gornje usne i desni zuba.

Iako se ovakvi proizvodi rekalmiraju kao bolje alternative običnim cigaretama, zbog drugačijeg sastava i broja supratnci – oni nisu ništa manje opasni, naprotiv, mogu biti i opasniji od klasičnih cigareta, posebno po zdravlje tinejdžera i mladih.

Fizički i psihološki efekti ovih proizvoda

Nikotin ometa pravilan fizički ravoj mozga kod tinejdžera. Deo mozga koji kontroliše tzv. izvršne funkcije – planiranje, fokusiranje, koncentraciju, pažnju, kontolu impulsa,… – razvija se do 25 godine. U tom delu mozga (čeonom ili tzv. predfrontalnom), nikotin se „kači“ za supstance (neurotransmitere) koje prenose električne signale između nervnih ćelija u mozgu  i ometaju komunikaciju između nervih ćelija, pa time i uspostavljanje veza između njih. Rezultat toga je lošija pažnja i samokontrola, koja može ostati problem i u odraslom dobu.

Nikotin, takođe,  u mozgu otpušta hemijsku supstancu (dopamin) koja utiče na motivaciju, želju, uživanje, nagon, san, raspoloženje,… dakle, stimulans je. Rezultat je osećaj zadovoljstva ili relaksiranosti, koji se lako i brzo postiže uzimanjem nikotina, ali jednako brzo i opada, te se pojavljuje potreba da se osećaj ponovi ponovnim uzimanjem nikotina. Zato se od nikotina može postati zavisan.

Udisanje pare koja je, dakle, topla, sadrži nikotin i veliki broj drugih hemijskih supstanci, dodatno loše utiče i na zdravlje pluća, povećavajući rizik od dobijanja raka pluća. U slučaju Snus-a, dolazi i do opekotina sluzokože, mučnine, glavobolje, vrtoglavice,…

Zašto tinejdžer vejpuje?

Tinejdžeri koriste ove proizvode bez prethodnog znanja i razumevanja proizvoda i njihovih negativnih efekata. Oni su pod uticajem reklama koje su „krojene“ baš po meri tinedjdžera i pod uticajem influensera koji pokazuju i koriste ove proizvode na najpolularnijim društvenim mrežama na kojima su mladi (trenutno, to je TikTok). Takodje, pod uticajem su i vršnjaka, koji privlače veliku pažnju ili dobijaju na popularnosti kupovinom i korišćenjem ovih proizvoda u školi, napolju, u kafiću, klubu,… Konačno, ovi proizvodi mogu biti i stausni simbol, jer ipak koštaju  određen novac, koji, uglavnom, prevazilazi iznos za užine ili džeparce. Videvši nekoga ili neke da kupuju i koriste ove proizvode i dobijaju pažnju i popularnost,  mnogi požele da se uklope, da budu popularni na taj način, jer –  biti popularan je,  današnjim tinejdžerima, važnije i od toga da budu bogati ili da imaju kakav drugi uspeh.

Suočeni sa konkretnim, istinitim, naučno zasnovanim  infomacijama o efektima ovih proizvoda, tinejdžeri se nalaze u stanju kognitivne (umne, misaone) nelagode, jer su te infomacije potpuno suprotne onome što oni do tada znaju, pa tu vrstu neusklađenosti vrlo često razrešavaju tako što povećavaju sebi privlačnost onoga što su izabrali (ova pojava se zove kognitivna disonanca) – zato možemo čuti od njih da je, na primer,  vejp manje štetan i da ne smrdi i da je bolje koristiti to nego duvan ili marihuanu. Da ovako razmišljaju, pomaže im i sama razvojna faza u kojoj su, a koja podrazumeva da kritičko mišljenje nije razvijeno i da imaju osećaj da su svemogući, neunuištivi, posebni, najpametniji, najiformisaniji, uvek u pravu.

 

Gde su u svemu ovome roditelji i ostali odrasli?

Roditelji još uvek ne znaju i ne razumeju ove proizvode i trendove među tinejdžerima. Verujući u ono što im, možda, dete prenese, u stanju su i sami da kupuju svojoj deci ove proizvode i tako nesvesno saučestvuju u narušavanju zdravlja svoje dece i u održavanju popularnosti ovakih proizvoda među decom.

Regulatorna tela ne proveravaju, u potrebnoj meri, tržište i one koji na to tržište u promet stavljaju ove supstance, pa se tako iste nalaze u slobodnoj prodaji maloletnicima u radnjama ili preko internet prodavnica.

Da bi pomogli tinejdžerima da promene svoje stavove i/ili navike u vezi sa korišćenjem ovih proizvoda, najpre treba vrlo ozbiljno sagledati kakve vrednosti i modele ponašanja im pokazujemo kroz vaspitanje – roditelji pušači neretko pred decom  ističu kako im cigara baš prija uz kafu, posle obroka,  da ih opušta, a prema deci, koja probaju cigarete ili ovakve zamenske  proizvode, reaguju ljutnjom, kaznom, osuđivanjem,… Sličnu poruku im šalje i školski sistem, šira zajednica, državni sistem, jer dozvoljavaju ili bar ne sankcionišu prodaju ili upotrebu ovih proizvoda među maloletnicima. Tako se među tinejdžerima stvara pogrešan utisak da ako nešto nije zabranjeno, onda je potpuno dozvoljeno.  Dakle, u našem društvu su  standardni dvostruki, poruke su dvosmislene i konfuzija dece i mladih je veća, što predstavlja plodno tlo za dalju relativizaciju i umanjivanje problematičnosti ponašanja u vezi sa ovim proizvodima i navikama u upotrebi  među tinejdžerima.

U situaciji kada su ovi proizvodi u slobodnoj prodaji tj. lako dostupni i tinejdžerima, sa tinejžerima se o ovome treba pričati radoznalo, a ne kao inspektor – treba  slušati pažljivo koje informacije imaju, pa dopunjavati znanje drugim informacijama, razvijati diskuiju, predstavljati im opcije i njihove posledice, podržavati da donose ispravnije odluke. Koji god motiv da tinejdžer navede za korišćenje ovih proizvoda, isti ne treba omalovažavati, osuđivati, ismevati, napadati, već istražiti koje se to nezadovoljenje potrebe kriju iza tog motiva – to može biti potreba za nezavisnošću, pripadanjem, zabavom, moći, ili pokušaj povećavanja sniženog samopouzdanja (sve vrlo tipične potrebe za razvojnu fazu u kojoj su). Polazeći od toga, treba istraživati druge načine za zadovoljavanje ovih potreba kod tinejdžera i to načine koji su za njih izvodljivi, a ne samo nametnuti iz pozicije odrasle osobe. Ukoliko se posumnja na razvijanje zavisnosti od ovih supstanci, treba se obratiti za mišljenje, podršku ili pomoć stručnjaku.

„On je emotivan“ ili „Ona je emotivna“ jesu izjave koje neretko čujemo danas. Šta bi tačno ova izjava trebalo da znači ?

Pre svega, važno je da znamo da su strah, bes, tuga, sreća, iznenađenje i gađenje osnovne, odnosno primarne emocije. Za primarne emocije kažemo da su urođene, a to znači da sa njima dolazimo na ovaj svet. Zatim, svaka od navedenih emocija ima svoju fiziološku osnovu, koja aktivira jedinstveni skup telesnih signala. Pored toga, primarne emocije su nezavisne od kulture, što znači da su zajedničke svim ljudima na planeti. Na kraju, svaku navedenu emociju karakteriše jedinstveni izraz lica. Sada kada znamo da prisustvo emocija nije ono što nas razlikuje, već ono što je zajedničko svim ljudima, šta onda mislimo kada kažemo za nekoga da je emotivan

 

Svi osećamo emocije, ali se na različiti način nosimo sa njima. Sa kapacitetom za osnovne emocije se rađamo, ali šta ćemo sa emocijama da učinimo  jeste lekcija koju treba da naučimo. Stepen u kojem smo savladali kontrolu emocija jeste odlika po kojoj se razlikujemo jedni od drugih.  Prva tačka na putu ka sticanju kontrole jeste svesnost – da bismo bilo šta promenili moramo prvo biti svesni. Pitanja koja možemo postaviti sebi jesu: na koji način osećam tugu ?, koje situacije me čine tužnim ?, šta uradim sa tugom koju osećam ?, da li je zadržim za sebe ili je podelim ? , ako je podelim na koji način to činim ? Navedeni skup pitanja možemo postaviti za svaku primarnu emociju kako bismo postali svesni njenog prisustva.

Zatim, veoma je važno da uvidimo različite posledice različitog komuniciranja emocija.   Na primer, ukoliko me u toku svađe sa roditeljima preplavi ljutnja šta sve mogu učiniti ? Pretpostavimo da će se svi ljudi u ovakvoj situaciji susresti sa ljutnjom, ali neće svi učiniti isto sa onim što osećaju. Dakle, mogu verbalno da vređam roditelje ili čak fizički nasrnem na njih, mogu da se zatvorim u svoju sobu i budem sam sa svojom ljutnjom, ali mogu i da odem na trening ili pozovem najboljeg prijatelja i sa njim podelim svoje iskustvo. Sigurno je da sve možemo, ali pitanje je šta želimo i šta dobijamo.

Na kraju, posebno značajan aspekt kontrole emocija jeste asertivna komunikacija. Naravno, kako bismo podelili emocije koje osećamo moramo prvo biti svesni njihovog postojanja, a zatim i voljni da ih iskomuniciramo sa drugima. Asertivnom komunikacijom obaveštavamo okolinu o onome što osećamo i šta želimo, šta nam treba, bez napadanja i okrivljavanja druge strane. Ovakvo oslobađanje emocija u spoljni svet, pozitivno utiče na naše zdravlje i pravi prostor za podršku koju nam je važno imati. Nasuprot tome, potiskivanjem emocija blokiramo put za razumevanje i podršku koju možemo dobiti od okoline, zadržavamo emocije unutar tela što negativno utiče na naše zdravlje i ostajemo usamljeni jer tuga je lakša, a sreća lepša kad se deli.  Sigurno smo svi makar jednom do sada bili povređeni od strane prijatelja. Možemo li se prisetiti koje su sve emocije bile prisutne i šta smo tada uradili ? Do čega je naše ponašanje dovelo i da li bismo možda sada nešto promenili ?  „Hej, želim sa tobom nešto da podelim. Osećam se jako povređeno zbog toga što si uradio/la. Veoma sam tužan/a i ljuta i sigurno svašta još nešto jer su mi emocije pomešane. Možda ne moramo sada razgovarati o tome, jer mi je potrebno vreme, ali mi je bilo važno da podelim sa tobom ono što osećam“. Kako vam ovo zvuči ?  Navedeni primer ujedno oslikava veliku zanimljivost u vezi sa emocijama. Naime, postoji uverenje da je ljutnja suprotna od ljubavi. Međutim, ako razmislimo o tome na koga se ljutimo razumećemo da se ljutimo na one koje volimo. Takođe, ljubav nema količinu, već različite načine. Tako da: „ovako“ ili „onako“ pre nego „ovoliko“ ili „onoliko“.

Dakle, ako emocije predstavljaju opremu sa kojom dolazimo na ovaj svet onda to sigurno znači da imaju veoma važnu funkciju u našim životima. Možda nam one služe kao smernice koje nam govore ka čemu i ka kome treba da idemo ili od čega i od koga treba da odemo. Svakako, ako su već one dar od života zašto da ih ne prigrlimo i ne upotrebimo na najbolji mogući način ?

 

>>> Kristina Stanković, psiholog, volonter Educentra

Rana prevencija je pojam koji se poslednjih godina provlači kroz brojne i sasvim različite oblasti, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu. Međutim, koliko smo zaista upoznati sa ovim pojmom i koliko smo zaista spremni da priznamo, prvenstveno sebi, a potom i drugima, da smo naše dete ili mi sami, u riziku da  imamo neku vrstu problema? U okviru ovoga, postavlja se i još jedno vrlo važno pitanje: ,,Kako prepoznati problem?”

Problemi u ponašanju su brojni, samim tim se i ispoljavaju na razne načine. Bez obzira na životni domen u kome se javljaju, svi problemi se razvijaju postepeno, što je jedan od glavnih razloga njihovog težeg uočavanja. Međutim, onog trenutka kada određena ponašanja krenu da ometaju svakodnevni život, tada ona postaju problem.

Tokom života se možemo suočavati sa brojnim takozvanim ,,faktorima rizika“ , koji mogu dovesti do razvoja neke vrste problema u ponašanju. Međutim, nekada jedan isti faktor rizika neće dovesti do problema u ponašanju kod različite dece. Ovo se dešava zahvaljujući brojnim ,,protektivnim faktorima“, koji se kod svakog pojedinca, takođe, razlikuju. Oni predstavljaju dobar način borbe protiv nastanka različitih problema u ponašanju, samim tim i u razvoju, pa jačanju ovih faktora treba posvetiti adekvatnu pažnju.

Uzmimo za primer lošu vršnjačku grupu kojoj dete pripad,  kao faktor rizika. Ovaj faktor rizika je kod dece, kojima roditelji ne posvećuju dovoljno pažnje, ne uvažavaju njihove potrebe, imaju manjak kontrole, uz lošu i/ili siromašnu komunikaciju – vrlo jak. Vršnjačka grupa, kao riziko-faktor, može  prouzrokovati razvoj brojnih poremećaja u ponašanju, npr. prekidanje školovanja, nasilničko ponašanje, zloupotreba alkohola i droga, delinkventno ponašanje, pa i  bolesti zavisnosti.  Međutim, kada dete, pored loše vršnjačke grupe, ima podršku i razumevanje porodice, sa kojom ima razvijenu komunikaciju i koja vodi računa o kretanju i uopšteno životu svog deteta, verovatnoća da će doći do razvoja ranije pomenutih problema u ponašanja je znatno manja. U skladu sa ovim, kada bi dete posedovalo i još neke protektivne faktore, koje  kod njega negujemo i podstičemo, poput veštine rešavanja problema, kontrole besa, jačanja karaktera i sl., verovatnoća da će određeni faktor rižika kod ovog deteta dovesti do problema je sve manja i manja.

Zato je jako važno da, kada primetite da dete ispoljava znake bilo kog faktora rizika, znate kome se možete obratiti za pomoć i sprečiti nastajanje problema u ponašanju. Ako je već došlo do pojave nekog od problema u ponašanju, treba se što ranije posvetite promeni već usvojenog obrasca ponašanja, jer je tada veća  verovatnoća da će se taj nepravilni obrazac ispraviti i zameniti prihvatljivim i poželjnim ponašanjem.

 

Autor teksta: Tamara Jovanović, studentkinja Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer Prevencija i tretman poremećaja ponašanja i volonterka Educentra

Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. Predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana.

Program  tretmana uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu.

Rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

TRAJANJE:

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

SADRŽAJ:

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

CILJEVI:

• Razumeju specifičnosti problematičnog ponašanja mladih
• Sprovode postupak procene deteta i porodice
• Samostalno dizajniraju i sprovode tretman za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice
• Sarađuju sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom. Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

EDUKATORI:

Edukaciju drže savetnice Educentra, koordinatori bivšeg Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju iz Beograda, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog.

U dosadašnjem radu obuhvatile su preko 650 porodica dece sa problemima u ponašanju. Radile su sa  decom koja su u riziku, maloletnim počiniocima krivičnih dela i decom žrtvama nasilja (porodičnog i vršnjačkog nasilja). U toku rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju realizovale su vaspitne mere pojačanog nadzora, vaspitne mere posebne obaveze kao i vaspitne naloge koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela.

Šta stoji iza toga da deca tinejdžerskog uzrasta  beže od kuće?

 

Nema pokazatelja o postojanju jednog razloga… Druženje sa rizičnom grupom vršnjaka, zloupotreba alkohola i droga, nasilje koje trpe u porodici,…su neki od razloga koji, obično, prvi padaju na pamet. No, Centri za socijalni rad sada se suočavaju ne samo sa nasijem u porodici kao uzrokom ovakvih postupaka, već i sa problemima u komunikaciji, koji mogu da budu i posledica novih granica koje roditelji postavljaju svojoj deci, sada tinejdžerima, koji će se protiv tih granica boriti. Deca nalaze nove načine da prevaziđu te granice. Rečenica izrečena u vidu pretnje “pobeći ću od kuće” sada se učestalije javlja kao sredstvo manipulacije, ali do bežanja od kuće i dolazi, čini se, kod sve većeg broja tinejdžera.

 

Izazovi dolaze „iznutra“ i od spolja. Većinom su promene raspoloženja normalan deo nekih faza razvoja. Nije neobično da se tinejdžeri, na primer, u jednom trenutku smeju, a odmah potom prevrću očima ili besne. To se dešava iz fizičkih, emocionalnih, socijalnih i psiholoških razloga, koji su očekivani za uzrast. Pandemija Covid-19,  kao spoljašnji faktor,  je samo povećala osetljivost tinejdžera/adolescenata – oni spadaju u najranjivije grupe. Nedostatak socijalnih interakcija i ograničenog druženja došlo je u dobi kada se formira ličnost i kada se deca preispituju. Nema zabavnih ni kulturnih sadržaja i sve se svelo na druženje u parku i upoznavanje preko mreža. Sva ograničenja, ma kako bila opravdana, ne mogu da suzbiju potrebu tinejdžera da testiraju svoje granice. Testiranje granica, samo po sebi, nije loše,  naprotiv, a deci je to sada ograničeno. Odrasli idu na posao, deca u vrtiće i škole, ali tinejdžeri i adolescenti, dakle srednjoškolci i studenti  nemaju takvu strukturu dana i zato su judni od najugroženijih. U toj populaciji je mnogo više anksioznosti, napada panike, neizvesnosti, nemogućnosti planiranja…

 

Pitanje je kako se ovakve situacije mogu izbeći, kako pomoći roditeljima da prepoznaju da nešto  nije kako treba i da na vreme potraže pomoć?

 

Posledice svega do sada navedenog se već sada vide u psihološkom stanju tinejdžerta/adolescenata. Može se odraziti na dalje obrazovanje, na odustajanje od željenih ciljeva, razvoj problema sa mentalnim zdravljem koji zahtevaju i psihijatrijsku pomoć. Međutim, osećanja nesigurnosti i nestabilnosti ne moraju nužno da odu u patologiju. Šteta se može ublažiti,  ali se sa decom mora raditi i mora razgovarati.  Nikada ne recite „nije to ništa, proći će“. Blag pristup je uvek prihvatljiviji od osuđivanja. Ako su roditelji svaki dan u blizini svoje dece, uglavnom znaju šta se dešava u njihovim životima, mogu da uoče promene raspoloženja i da primete ili saznaju da li su i zašto njihova deca tužna, ljuta ili pod stresom. Prva preporuka je biti prisutan  i komunicirati bez osuđivanja, čuđenja i umanivanja važnosti onoga što dete- tinejdžer govori, oseća,… Važno je i da roditelji saznaju o faktorima rizika i znacima na koje treba da obraćaju pažnju. Jedinstveni su faktori koji mogu da povećaju ranjivost deteta. Oni mogu biti biološki, fizički, socijalni i psihološki. Svi ovi faktori mogu doprineti razvoju problema sa mentalnim zdravljem:

• biološki- genetika, porodična istorija mentalnih bolesti,…
• fizički- traumatske povrede i oboljenja, hronične bolesti i stanja, neurednost jela i spavanja…
• socijalni- raskidi, sukob prijatelja, sukob porodice, preseljenje, promena škole…
• psihološki- stres, gubitak, zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje u porodici i/ili vršnjačkoj grupi, kao i na internetu…

Pored navedenog, važno je da roditelji nauče svoju decu veštinama rešavanja problema, uz to proveravajući sa njima da li su razmatrana rešenja moguća iz ugla deteta ili ih je potrebno prilagoditi konkretnom detetu i/ili situaciji. Svaka vrsta ograničavanja kretanja tinejdžeru, na duže staze nema nikakve efekte, a uglavnom ne daje rezultate ni sada i ovde – zaključati ih ne mogu i u krajnjem, konačna odgovornost je na tinejdžeru šta će izabrati, uraditi,…bez obzira koliko se dobro roditelji postavili.

 

A šta je sa roditeljima „odbegle“ dece?

 

Dešava se da, uprkos tome što roditelji rade sve ispravno ili se to trude, njihova deca ipak pobegnu. Neka beže i po više puta. Bežanje od kuće je najgora noćna mora svakog roditelja. Na ovo roditelji reaguju na dva načina: sami traže dete ili prijave policiji šta se desilo – oba pristupa roditelju mogu da nanesu dodatnu povredu i štetu.

Roditelji koji sami krenu u potragu za svojim detetom, mole ih da se vrate kući, ali kad se dete vrati, postavlja se pitanje nema li sada to dete veću moć od roditelja, da li će i u budućnosti za bilo šta igrati na kartu bežanja, da li se podstiče da to učini ponovo sledeći put kada se pojavi problem?  Roditelji koji prijave odlazak od kuće policiji, iako je to možda i najteže za uraditi, neretko dobiju reakcju od policije koja je kritizerska, osudjujuća – „Zašto ste dopustile detetu da pobegne?“ – dovodi u pitanje celokupnu roditeljsku veštinu do sada, implicirajući da su roditelji krivci. I jednima i drugima, dodatno, nedostaje podrške ostalih članova porodice, uže i šire  zajednice. Sami su u svojoj agoniji.

 

Roditelji sami sebi mogu da pomognu tako što će imati zaista jasna i dosledno primenljiva  pravila  u porodici: „Ako pobegneš, moraš sam/a da se vratiš. Neću te tražiti, niti zvati sve tvoje prijatelje. Ako nisi kod kuće kada to treba da budeš i ne javljaš mi se, pozvaću policiju “. Kada se dete vrati kući, prvo pokažite svoja prava osećanja – za većinu roditelja je to osećaj olakšanja i radosti što je dete dobro i na sigurnom, iako je ljutnja ono što dete doživi od roditelja; ako je potrebno, treba detetu dozvoliti da se okupa, jede, odmori, a onda se može o dogadjaju i ozbiljno razgovarati. Iskren razgovor o osećanjima i razmišljanima obe strane je važan. To nije svadja i napadački pristup, već asertivnost – objašnjavanje svojih osećanja i misli i zastupanje svojih potreba i želja. Dete se može pitati o tome šta će to biti drugačije u načinu na koji rešava probleme ubuduće i predočiti mu se šta će roditelj uraditi sledeći put kada ono poželi da pobegnete.

 

Ukoliko ništa od ovoge ne napravi razliku u odnosima i ponašanjima unutar porodice, potrebno je obratiti se stručnjacima specijalizovanim za tretman problema u ponašanju dece i mladih. Praksa je pokazala da je rešenje moguće.

Živimo u svetu gde se realno i nerealno prepliće. Ne naviknuti na strpljenje da promišljamo o činjenicama i da kritički mislimo, dolazimo u situaciju da nam se, neretko, realno i nerealno stapa u jedno.

Nije dugo trebalo da, nakon pojave interneta, on postane način da pobegnemo od realnosti. Pretvorili smo ga u nešto zavodljivo, jer nam dozvoljava zadovljavanje potreba za povezanšću – sada sa hiljadama ljudi u nekoliko minuta i jer čini da voajerizam nije društveno neprihvatljiv već standard – kada bi gledali kroz prozor kako neka osoba živi, kako je uredila dom, šta kuva i jede, sa kim se druži, kakav donji veš nosi ili kako izgleda bez njega i sl., bili bi proglašeni za „nenormalne“, perverzne, a preko društvenih mreža i sami to nudimo i dobro je što druge gledamo, jer to može njima doneti prestiž u slavi i/ili novcu. Pretvorili smo ga i u prostor za nebavljenje svojim problemima i nezadovoljstvima – priključujemo se u tudje (većinom izmišljene) živote, projektujemo u njih svoje težnje, želje, komplekse, osećanja i tako proživljavamo deo onoga što (mislimo da) ne možemo sami. Dozvolili smo da internet radi na i sa našim ljudskim slabostima: emotivnim,  psihološkim, intelektualnim.

Odrasli ovoga nisu svesni u meri koja je neophodna, pa tek toga ne mogu biti svesna deca. I jedni i drugi jednako konzumiraju sadržaje sa pametnih uredjaja, od TV emisija i rialiti programa do blogova i sajtova i društvenih mreža – svako je našao nešto čime je okupiran na nivou pasivnog primalaca poruka, bez promišljanja o tim porukama.

***

Ovakvo stanje je idelano tlo za pojavu i veliki uspeh javnih ličnosti koje čak i nisu zaista ličnosti – nisu ljudska bića, već digtalni roboti, dakle – likovi. Sa ovim likovima naša deca komuniciraju, dopisuju se, za njih se vezuju i drže im stranu. Iako tehnologija nezaustavljivo ide napred i tako i treba da bude, problem nastaje ako se ista koristi za manipulaciju, a još veći problem ako nismo ni svesni da smo izmanipulisani. Nekoliko je tu važnih tačaka:

1. Netransparentnost – kompanije koje kreiraju i animiraju ove likove, pa i zaradjuju na njima, nisu uvek otvorene, iskrene u vezi sa tim da je upitanju robot. Neki će reći da jeste, neki će prećutati, a neki će uvek ostaviti sumnju i prostor za lično tumačenje svakog konzumenta (npr. reći će da ne greše oni koji misle da je robot, ali taj robot sebe doživlajava kao čoveka i ne zna da je robot, te da zbog onoga što veruje da je on to i jeste). Ovo samo pojačava gubljenje granice sa realnošću , utapanje deteta, tinejdžera u virtuelno, gubljenje kontakta sa stvarnošću, što je rizik od razvoja niza psiholoških problema, problema sa mentalnim zdravljem.
2. Manipulativnost – iza robota koji je, kao lik, na uzrastu od 17, 18, 19 godina i koji je namenjen tinedjdžerima da ga gledaju, prate, vole, plaćaju (roditeljskim novce, jer treba kupiti majicu, pernicu, kartu za nastup tog robota,…) stoji grupa odraslih muškaraca i žena koja se dogovara i oko toga šta će ta lik osećati, kako će se ponašati, koje će probleme imati,…Dakle, ovde nema ničeg od osobina i volje pravog tinedjžera, a mogu se provući poruke koje su neprimerene za uzrast pratilaca koji jesu pravi tinejdžeri.
3. Poistovećivanje sa nepoistovetivim – digitalni robot nema zaista iskustva, osećanja, stavove, izazove, privilegije koje bi moga da ima da je pravi čovek, ali to nije prepreka da se sve to “živi” na društvenim mrežama. Ako znamo da su tinejdžeri skloni povodljivosti za vršnjacima, a digitalne robote doživljavaju kao vršnjake  oponašaće ih, želeće da rade isto što i oni (npr. da se slikaju na šinama voza ili odigraju koreografiju na prikolici automobila koji vozi autoputem, što znači opasnost od povrede ili pogibije), duboko će saosećati sa njima (npr. kada se dva robota posvadjaju, raskinu, razbole, izgube nešto ili nekoga, tinejdžeri će o tome slušati, čitati, gledati, pratiti dogadjaje iz života omiljenog robota, što može da znači posrednu  traumatizaciju  našeg tinejdžera), braniće ih od svih i svega (npr. staće na stranu omiljenog robota i organizovati napad na one koji su na strani njegovg/njenog suparnika, što znači da će vršiti digitalno nasilje punom snagom).

***

Da li je ovo  kraj ili samo stepenik više koga treba preći na putu naše dalje evolucije?  Ljudi su savršeno nesavršena bića, svako od nas ima neke svoje specifičnosti i po tome smo posebni i to nas je oduvek privlačilo jedni drugima i  zauvek će.  Ljudi su tvorci svakog tehnološkog napretka, naše intelektualne i emocionalne kapacitete ni jedna druga vrsta pa ni stvar ne mogu nadmašiti. Ljudskost uvek prevlada, uprkos krizama u kojima se, naizgled gubi.

Baš zato što imamo te kapcitete, trebalo bi da ih i koristimo. Da osvestimo da smo dozvolili da budemo pasivni primaoci svega što nam se servira, a da gotovo ništa ne dovodimo u pitanje i ne tražimo sa više srana informacije koje će nam pomoći da objektivno i kritički sagledamo ono što je pred nama. Potom i da razvijamo svoje kritičko mišljenje, a i kritičko mišljenje našeg deteta: znanje (poznavanje i razumevanje informacija), povezivanje (tražiti veze izmedju znanja koja imamo), analiza (procena, evaluacija smislenosti i svrsishodnosti onoga što znamo) i primena.

U digitalnom vremenu, ovo je, u stvari, lakše nego ikada, a i povezuje nas više sa decom koja će nas naslediti. Budimo odgovorni prema onima za koje kažemo da najviše volimo – našoj deci.