Vejpovanje, šta je to?

Vape je elektronska cigareta koja zagreva tečnost sa nikotionom i drugim supstancama, između kojih su i različite arome i  pravi paru,  koja se udiše. Može biti različitih oblika koji podsećaju na olovku, USB, cigaretu,…i ukrašena crtežima, šarama. Sličnan tome je Puff, s tim što on sadrži određen procenat nikotinske soli – hemijsko jedinjenje nikotina koje pušačima omogućava kozumaciju većih količina nikotina uz udisanje manje pare.

Snuff je usitnjenjeno lišće duvana, do nivoa praha , koji se uzima direktim ušmrkavanjem, ne puši se. Snus mu je sličan, s tim da je prah vlažan i tada se konzumira tako što se premaže sluzokoža usta između gornje usne i desni zuba.

Iako se ovakvi proizvodi rekalmiraju kao bolje alternative običnim cigaretama, zbog drugačijeg sastava i broja supratnci – oni nisu ništa manje opasni, naprotiv, mogu biti i opasniji od klasičnih cigareta, posebno po zdravlje tinejdžera i mladih.

Fizički i psihološki efekti ovih proizvoda

Nikotin ometa pravilan fizički ravoj mozga kod tinejdžera. Deo mozga koji kontroliše tzv. izvršne funkcije – planiranje, fokusiranje, koncentraciju, pažnju, kontolu impulsa,… – razvija se do 25 godine. U tom delu mozga (čeonom ili tzv. predfrontalnom), nikotin se „kači“ za supstance (neurotransmitere) koje prenose električne signale između nervnih ćelija u mozgu  i ometaju komunikaciju između nervih ćelija, pa time i uspostavljanje veza između njih. Rezultat toga je lošija pažnja i samokontrola, koja može ostati problem i u odraslom dobu.

Nikotin, takođe,  u mozgu otpušta hemijsku supstancu (dopamin) koja utiče na motivaciju, želju, uživanje, nagon, san, raspoloženje,… dakle, stimulans je. Rezultat je osećaj zadovoljstva ili relaksiranosti, koji se lako i brzo postiže uzimanjem nikotina, ali jednako brzo i opada, te se pojavljuje potreba da se osećaj ponovi ponovnim uzimanjem nikotina. Zato se od nikotina može postati zavisan.

Udisanje pare koja je, dakle, topla, sadrži nikotin i veliki broj drugih hemijskih supstanci, dodatno loše utiče i na zdravlje pluća, povećavajući rizik od dobijanja raka pluća. U slučaju Snus-a, dolazi i do opekotina sluzokože, mučnine, glavobolje, vrtoglavice,…

Zašto tinejdžer vejpuje?

Tinejdžeri koriste ove proizvode bez prethodnog znanja i razumevanja proizvoda i njihovih negativnih efekata. Oni su pod uticajem reklama koje su „krojene“ baš po meri tinedjdžera i pod uticajem influensera koji pokazuju i koriste ove proizvode na najpolularnijim društvenim mrežama na kojima su mladi (trenutno, to je TikTok). Takodje, pod uticajem su i vršnjaka, koji privlače veliku pažnju ili dobijaju na popularnosti kupovinom i korišćenjem ovih proizvoda u školi, napolju, u kafiću, klubu,… Konačno, ovi proizvodi mogu biti i stausni simbol, jer ipak koštaju  određen novac, koji, uglavnom, prevazilazi iznos za užine ili džeparce. Videvši nekoga ili neke da kupuju i koriste ove proizvode i dobijaju pažnju i popularnost,  mnogi požele da se uklope, da budu popularni na taj način, jer –  biti popularan je,  današnjim tinejdžerima, važnije i od toga da budu bogati ili da imaju kakav drugi uspeh.

Suočeni sa konkretnim, istinitim, naučno zasnovanim  infomacijama o efektima ovih proizvoda, tinejdžeri se nalaze u stanju kognitivne (umne, misaone) nelagode, jer su te infomacije potpuno suprotne onome što oni do tada znaju, pa tu vrstu neusklađenosti vrlo često razrešavaju tako što povećavaju sebi privlačnost onoga što su izabrali (ova pojava se zove kognitivna disonanca) – zato možemo čuti od njih da je, na primer,  vejp manje štetan i da ne smrdi i da je bolje koristiti to nego duvan ili marihuanu. Da ovako razmišljaju, pomaže im i sama razvojna faza u kojoj su, a koja podrazumeva da kritičko mišljenje nije razvijeno i da imaju osećaj da su svemogući, neunuištivi, posebni, najpametniji, najiformisaniji, uvek u pravu.

 

Gde su u svemu ovome roditelji i ostali odrasli?

Roditelji još uvek ne znaju i ne razumeju ove proizvode i trendove među tinejdžerima. Verujući u ono što im, možda, dete prenese, u stanju su i sami da kupuju svojoj deci ove proizvode i tako nesvesno saučestvuju u narušavanju zdravlja svoje dece i u održavanju popularnosti ovakih proizvoda među decom.

Regulatorna tela ne proveravaju, u potrebnoj meri, tržište i one koji na to tržište u promet stavljaju ove supstance, pa se tako iste nalaze u slobodnoj prodaji maloletnicima u radnjama ili preko internet prodavnica.

Da bi pomogli tinejdžerima da promene svoje stavove i/ili navike u vezi sa korišćenjem ovih proizvoda, najpre treba vrlo ozbiljno sagledati kakve vrednosti i modele ponašanja im pokazujemo kroz vaspitanje – roditelji pušači neretko pred decom  ističu kako im cigara baš prija uz kafu, posle obroka,  da ih opušta, a prema deci, koja probaju cigarete ili ovakve zamenske  proizvode, reaguju ljutnjom, kaznom, osuđivanjem,… Sličnu poruku im šalje i školski sistem, šira zajednica, državni sistem, jer dozvoljavaju ili bar ne sankcionišu prodaju ili upotrebu ovih proizvoda među maloletnicima. Tako se među tinejdžerima stvara pogrešan utisak da ako nešto nije zabranjeno, onda je potpuno dozvoljeno.  Dakle, u našem društvu su  standardni dvostruki, poruke su dvosmislene i konfuzija dece i mladih je veća, što predstavlja plodno tlo za dalju relativizaciju i umanjivanje problematičnosti ponašanja u vezi sa ovim proizvodima i navikama u upotrebi  među tinejdžerima.

U situaciji kada su ovi proizvodi u slobodnoj prodaji tj. lako dostupni i tinejdžerima, sa tinejžerima se o ovome treba pričati radoznalo, a ne kao inspektor – treba  slušati pažljivo koje informacije imaju, pa dopunjavati znanje drugim informacijama, razvijati diskuiju, predstavljati im opcije i njihove posledice, podržavati da donose ispravnije odluke. Koji god motiv da tinejdžer navede za korišćenje ovih proizvoda, isti ne treba omalovažavati, osuđivati, ismevati, napadati, već istražiti koje se to nezadovoljenje potrebe kriju iza tog motiva – to može biti potreba za nezavisnošću, pripadanjem, zabavom, moći, ili pokušaj povećavanja sniženog samopouzdanja (sve vrlo tipične potrebe za razvojnu fazu u kojoj su). Polazeći od toga, treba istraživati druge načine za zadovoljavanje ovih potreba kod tinejdžera i to načine koji su za njih izvodljivi, a ne samo nametnuti iz pozicije odrasle osobe. Ukoliko se posumnja na razvijanje zavisnosti od ovih supstanci, treba se obratiti za mišljenje, podršku ili pomoć stručnjaku.

Grupa dece i mladih sa problemima u ponašanju je specifična grupa koja spada u osetljivu grupu dece, često marginalizovanu kako od društva (etiketiranje, odbacivanje), porodice i vršnjaka, tako i od samog sistema koji bi trebao da im pruži podršku i zaštitu. Mnogi profesionalci koji rade sa ovom grupom dece, a pripadaju sistemu socijane zaštite, često nisu motivisani za rad sa njima niti veruju u mogućnost promene. Zbog toga, ono što najviše karatkeriše ovu decu je nepoverenje prema odraslima i teško formiranje bliskih odnosa.

No, promena je ipak moguća. Deca imaju pozitivne osobine koje mi odrasli treba da prepoznamo i vrednujemo. Na taj način će i oni sami početi da veruju u sebe i krenuće putem promene. Treba odustati od globalnog vrednovanja sebe i drugih i posmatrati svaku osobu pojedinačno. Kod dece i mladih je izuzetno važno povećati sopstvenu fleksibilnost, učiti ih da bezuslovno prihvataju sebe, druge i životne  uslove, ali kroz kritički osvrt na ponašanje i vrednovanje istog. Na taj način deca mogu da prave dobre izbore u životu i da budu sigurni u svoju odluku koja je autentično njihova, a ne proizvod uticaja drugih.

Obzirom da je potrebno izmeniti stavove i mišljenje kako bi izmenili i ponašanje, najviše je primenjiv savetodavni direktivan rad, kao što je kognitivno bihejvioralna terapija. Neke od tehnika u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju podrazumevaju:

> Ukazivanje na to kako utičemo na naše emocije i predstavljanje načina kako ih promeniti. Klijenti dobiju jasan uvid u to šta je to šta ih navodi da se tako ponašanju i kada dođu do uvida, stvaraju se uslovi za promenu u pogledu stavova i uverenja, a samim tim i njihovih reakcija i tumačenja raznih situacija kao provokativne.

> Prevođenje emocionalnog uvida u bihejvioralni (ponašajni) uvid. Ovo je naročito važna tehnika za rad sa ovim klijentima, jer oni često postupaju iz emotivnog reagovanja zbog čega se kasnije loše osećaju. Roditelji uglavnom nisu razvili dobre modele kod dece kako da se nose sa negativnim emocijama, pa deca i mladi negativne emocije  ne prihvataju i kroz odrastanje uče da ih potiskuju. Kroz prevođenje negativnih nezdravih emocija (npr. bes) u negativne zdrave emocije (npr. ljutnja) i razvijanje uveranja klijenta da je u redu da se tako oseća, stvara se prostor za učenje novih modela ponašanja u situacijama koje izazivaju negativne emocije.

> Jasno definisanje cilja, razrađivanje manjih ciljeva i merenje postignutih rezultata na nivou ponašanja, osećanja, stavova. Na ovaj način se pomaže roditeljima da lakše prate svoje dete i ovakav plan im daje dodatnu podršku, kada osete da više ne mogu da izdrže (roditelji su često skloni da minimiziraju promene ili se već pri prvom manjem prekršaju vraćaju na stari obrazac ponašanja i reagovanja u odnosu na dete, što može biti destimulišuće). Takodje, ovo pomaže roditeljima da usvoje novi model vaspitavanja, koji je za njih prihvatljiv  i efikasan u vaspitanju dece.

> Zadavanje zadataka. Između dva susreta klijenti često imaju zadatke koji se analiziraju na sledećem susretu.

Intervencija kod ovih klijenata mora biti pravovremena, brza i direktivna, jer to brže izaziva prve promene, koje razvijaju sampouzdanje kod klijenta.  Kada smo samopouzdani, onda možemo krenuti u promenu i drugih „nemogućih za promenu“ ponašanja. Ukoliko pustimo da vreme prolazi ili pokušavamo da ovo postignemo psihoterapijom, koja je ipak duži proces, možemo izgubiti dete ili adolescenta kao klijenta. Kada se klijent stabilizuje na „gorućim“ poljima, stvaraju se uslovi i za dalji, psihoterapijski, rad, ukoliko je neophodan i/ili to klijent želi.