Većina roditelja i staratelja je čula za različite stilove roditeljstva, kao što su privrženi roditelj, “tigar” roditelj, “helikopter” roditelj, strogi roditelja, permisivni roditelj.  Možda je manje poznat pristup visokog negovanja deteta, koji se zove terapeutsko roditeljstvo.

Prvo, terapeutko roditeljstvo “ne znači da roditelji praktikuju psihološke tretmane na svom detetu”, kaže Rozi Džefris. Deca koja su “pretrpela traumu u prve tri godine života, obično u vidu zanemarivanja, kada roditelji ne mogu da zadovolje potrebe deteta, nesigurno su vezana, jer njihove osnovne potrebe nisu zadovoljene”, objašnjava Džefris. “U periodu između 0-3 godine, mozak deteta se još formira, pa, na primer, ako je dete zaplakalo i nije bilo nahranjeno, taj moždani razvojni put je isključen, tako da ne može da razlikuje da li je gladno ili ne.” “Možete gledati na to kao da im je mozak u invalidskim kolicima. Dete izgleda normalno, ali loše funkcioniše.” Ova deca često imaju emocionalne poteškoće ili poteškoće u ponašanju i zato ih treba drugačije ili terapeutski odgajati, kako bi njihove specifične potrebe bile zadovoljene.  “To je visoko negujuć način vaspitavanja deteta, koji ima za cilj da se dete ponovo oseća bezbedno  u blizini odraslih”, kaže Džefris.

Za terapeutsko roditeljstvo se često smatra da je  isključivo namenjeno traumatizovanoj deci, koja su skoro uvek bila u hraniteljstvu ili usvojenju, ali ovo nije uvek slučaj… “Terapeutsko roditeljstvo funkcioniše i na deci koja su sigurno afektivno veznaa ; u stvari, na njima,  često, funkcioniše i bolje”, kaže Džefris.  Dakle, čak i ako je dete rođeno od roditelja koji ga vole i ispravno prepoznaju i zadovoljavaju njegove potrebe, ono je  „možda bilo izloženo traumi na veoma ranom uzrastu ili još dok je bilo  u materici (obično od drugog ili trećeg meseca trudnoće), ako je roditelj prošao neko traumatično iskustvo ili bio pod velikim stresom ili zloupotrebljavao alkohol ili drogu.” “Ova deca se mogu roditi sa visokim nivoom kortizola (hormona stresa) u krvi  i, kao rezultat toga, u stanju su “gotovosti” i često nestabilna”, objašnjava Džefris. “To ne znači da će u odraslom dobu, nužno,  imati probelme u funkcionisanju,  ali mogu imati tendenciju da koriste “osnovni” nivo  moždanog funkcionisanja, umesto viših funkcija.”

“Postoji mnogo vrsta terapeutskog roditeljstva“, kaže dr Den Hjuz, kliničar iz SAD, specijalizovan za decu sa emocionalnim problemima i problemima u ponašanju. Hjuz je razvio Dijadnu razvojnu psihoterapiju (DDP), takođe je poznata i kao Porodična terapija fokusirana na privrženost, jer podržava odnos između roditelja i dece sa traumom u razvoju, sa ciljem da se izleči trauma iz prošlosti i omogući detetu da se oseća bezbedno. “Većina rada se zasniva na principima izgradnje sigurnih, jakih odnosa, koji kombinuju naklonost i utehu, zajedno sa jasnim očekivanjima i rutinama u ponašanju“, objašnjava Hjuz.

“Terapeutsko roditeljstvo je posebno korisno za roditeljstvo dece koja manifestuju posledice stresnih ili traumatskih životnih događaja.”

 

Kako roditelji slede ovaj metod? 

Terapeutske roditeljske veštine se razlikuju od tradicionalnih roditeljskih veština po tome što nema bilo kakvog oblika telesnog kažnjavanja. “Terapeutsko roditeljstvo ne sramoti dete, ne koristi tabele nagrađivanja, niti očekuje od deteta da se samoreguliše ili oseća empatiju i kajanje”, kaže Džefris.  “Roditelji treba da prepoznaju da je ponašanje deteta vid komunikacije, koja se često zasniva na strahu, tako da treba da reaguju na detetov emocionalni, a ne kalendarski uzrast, koristeći empatiju i vezu da usmeravaju ponašanje.”

Preporučuje se da roditelji slede PACE – metodologiju zasnovanu na tome kako roditelji komuniciraju i povezuju se sa veoma malom decom. Primarni cilj PACE-a je da učini da se dete oseća bezbedno kako bi naučilo da veruje drugima i sebi:

1. Razigranost (engl. Playfulness) – stvaranje okruženja pozitivne atmosfere i pokazivanja interesovanja u komunikaciji, izražajnost u komunikaciji (na primer, korišćenje viših tonova glasa kada se priča i izražavanje emocija u skladu sa sadržajem priče);
2. Prihvatanje (engl. Acceptance) – pokazivanje prihvatanja detetovih želja, osećanja, misli, motiva, percepcija,…bez osuđivanja;
3. Radoznalost (engl. Curiosity) – pokazivanje ljubopitljivosti i razumevanja u vezi sa ponašanjem svog deteta, a i učenje deteta da razume sopstveno ponašanje;
4. Empatija (engl. Empathy) – pokazivanje saosećanja za emocije svoga deteta, jasno i aktivno, kako bi se dete osećalo shvaćeno i nudjenje podrške, utehe, ljubavi i posvećenosti detetu.

Bavljenje problematičnim ponašanjem dece i mladih je puno izazova, pa Hjuz preporučuje da roditelji ili staratelji ne deluju potpuno sami, već da pronađu „vodiča, mentora ili savetnika, a možda i grupu roditelja“ kako bi naučili određene veštine i dobili preko potrebnu podršku.

 

Kako terapeutsko roditeljstvo utiče na decu?

Prateći ovu metodu, “dete će se verovatno osećati bezbedno i podržano, dok je otvorenije za novo učenje i prihvatanje smernica roditelja”, objašnjava Hjuz.

Džefris ponavlja Hjuzove reči, navodeći da terapeutsko roditeljstvo omogućava deci “da se samoregulišu i razviju sposobnost razumevanja svog ponašanja i da formiraju sigurne afektivne veze, koje će, na kraju, minimizirati uticaj traume iz detinjstva.”

Koristi terapeutskog roditeljstva su velike, kako za decu sa emocionalnim poteškoćama i poteškoćama u ponašanju, tako i za njihove roditelje i staratelje. Uz strpljenje, podršku i rad, proces može rezultirati, kaže Hjuz, “otvorenijom komunikacijom i lakšim rešavanjem konflikata, što dovodi do približavanja oko  zajedničkih interesa i vrednosti i jačanja odnosa roditelja/staratelja i deteta.” Cilj je da „se dete može vezati za druge i da izgradi odnos poverenja sa odraslima”, kaže Džefris. Ono šta je važno imati na umu je težak početak detetovog života i fiziološki i psihološki efekat koji je imao taj početak na dete. Ako se setimo da hormon stresa  kortizol (kojeg ova deca imaju u visokim dozama) izaziva „deset puta veću zavisnost od kokaina, dete živi sa stalnim osećajem borbe ili bekstva. Visok nivo kortizola kod dece može biti poput alarma za dim koji se stalno uključuje, ali uz terapijsko roditeljstvo  se može utišati ili isključiti”

Tekst je preuzet, prevedeni i prilagođen sa www.goodto.com /“Therapeutic parenting: What are the benefits of therapeutic parenting?” , Debra Waters / https://www.goodto.com/family/therapeutic-parenting-what-it-is-and-how-it-can-help-you-and-your-child-421087

Izazovi koji se stavljaju pred decu i tinejdžere sve su složeniji zbog uslova u kojima danas odrastaju i to može da se odrazi na mentalno zdravlje deteta/tinejdžera. Pored izazova koji dolaze spolja, postoje i oni koji dolaze “iznutra”. Većinom su  promene raspoloženja normalan deo nekih faza razvoja:  na primer tantrumi na uzrastu od dve ili tri godine, pojava strahova i privremeno vraćanje na ranije faze razvoja u toku detinstva,  promenljivost intenzivnih osećanja u toku adolescencije (od jedanaeste godina pa do osamnaeste, dvadesete godine), kao i “epizodne” emociobalne krize u nekim teškim životnim situacijama ili događjajima. Nije neobično da se tinejdžeri, na primer, u  jednom minutu smeju, a u drugom prevrću očima ili besne. To se dešava iz  fizičkih, emocionalnih, socijalnih i psiholoških razloga, koji su očekivani za uzrast. Ako su roditelji svaki dan u blizini  svoje dece, uglavnom znaju šta se dešava u njihovim životima i mogu da uočite promene raspoloženja i da primate ili saznaju da li su i zašto njihova deca  tužna, ljuta ili pod stresom.  Dakle, prisutnost i komunikacija bez osuđivanja, čuđenja i umanivanja važnosti onoga što dete/tinejdžer govori, važni su i često dovoljni da roditelji primete i to kada sa njihovim detetom nešto ozbiljnije nije u redu. Često, ne i uvek. Kako deca odrastaju, sve su samostalnija i više svoja i mogu da biraju da ne podele sve što im se dešava ili ih muči sa roditeljeima.  Zato je važno da roditelji saznaju o faktorima rizika i znacima na koje treba da obraćaju pažnju u toku rasta i razvoja deteta, od malih nogu pa do odraslog doba.

Faktori koji mogu povećati ranjivost deteta i doprineti razvoju problema sa psihološkim, mentalnim, zdravljem mogu biti:

• biološki (genetika, porodična istorija mentalnih bolesti)
• fizički (traumatske povrede i oboljenja, hronične bolesti i stanja, neurednost jela i spavanja,…);
• socijalni (raskidi, sukob prijatelja, sukob porodice, preseljenje, promena škole,…);
• psihološki (stres, gubitak, zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje u porodici i/ili vršnjačkoj grupi, kao i na internetu,…).

Znaci za zabrinutost su:

• ako primetite da su vaša deca ili tinejdžeri neraspoloženi dve ili više nedelje;
• ako primetite da ih (ne)raspoloženje sprečava da ispunjavaju svoje uobičajene dnevne obaveze i da se povlače iz aktivnosti koje inače jako vole;
• ako nemaju motivaciju za većinu ili sve aktivnosti;
• ako ne mogu zadržati prijatelje i ostaju sami;
• ako su promenili svoje navike u jelu i/ili spavanju (manje ili više jedu, manje ili više spavaju, nemaju apetit, imaju nesanicu,…);
• ako u školi ne uspevaju da rade toliko dobro kao nekada;
• ako osećaju beznadežnost i ne vide svoju budućnost;
• ako pokazuju problematično ponašanje (agresivnost prema ljudima i stvarima, nesavladiv prkos i inat, nepoštovanje bilo kog autoriteta, antisocijalno ponašanje, upotreba alkohola i/ili droge, laganje, kradje, promiskuitet,…);
• ako razmišljaju da naude sebi ili su to već radili (npr. samopovredjivanje, rizična ponašanje/aktivnosti koje ih zdravstveno mogu ugroziti, priča o samoubistvu i/ili njegovo planiranje)

Svi problem sa emocionalnim, psihološki, mentalnim zdravljem mogu biti različitog oblika i intenziteta, ali se mogu i prevazići uz stručnu pomoć. Zato ne oklevajte da se obratite psihologu, psihijatru, psihoterapeutu ili bar, za početak, lekaru opšte prakse koji vas može uputiti na pravu adresu. Ovo ni vaše dete, tinejdžera ni vas kao roditelje ne čini slabima i lošima, naprotiv –  govori o vašoj svesnosti, hrabrosti i snazi da se sa problemom izborite u korist sreće vašeg deteta, vas i cele porodice.

Podrška u prevazilaženju kriznih situacija i problema  u različitim razvojinim periodima odrastanja je ključna kako bi deca i tinejdžeri  razvili dobre navike u ponašanju, stabilnost i otpornost na polju emocija i kritično mišljenje.

 

*Tekst je objavljej u Blicu , u februaru 2021. g.

Educentar i ove godine organizuje nekoliko obuka za profesionalce na polju rada socijalne zaštite i rada sa decom i porodicama.

Zaštita prava dece u sudskim postupcima I u postupku izvršenja sudskih odluka – predaja i oduzimanje deteta

Sticanje znanja I veština u sudskim postupcima u kojima učestvuju deca, zaštita prava dece. Polaznici treninga steći će veštine koje mogu da primenjuju u praktičnom radu sa korisnicima u cilju pružanja kvalitetnije usluge.

Obuka je prijavljena u Komori  socijalne zaštite kao edukacija bez provere znanja i nosi 5 pasivnih bodova.

Osnaživanje stručnih radnika CSR za rad sa decom i mladima u sukobu sa zakonom

Trening obezbeđuje razvoj i unapređenje kompetencija stručnih radnika koji su angažovani i rade u sistemu socijalne zaštite sa decom i mladima sa problemom u ponašanju i u sukobu sa zakonom. Obuka nudi mogućnost povezivanja teorije i prakse u radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju kroz razvoj posebnih veština za prepoznavanje korisnih podataka, važnih individualnih, porodičnih i drugih faktora u definisanju problema i formiranju odnosa poverenja i kreiranju radnog saveza sa detetom odnosno mladom osobom i sa porodicom. Edukacija nudi specifična znanja za prepoznavanje faktora rizika koji doprinose problemima u ponašanju, specifičnih snaga i potreba dece i mladih i njihovih porodica i lokalnih zajednica , određivanje postojećeg nivoa veština korisnika, kao polazne osnove za dalje modelovanje i oblikovanje ponašanja.

Obuka je akreditovana kod Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu  i svakom polazniku  obezbeđuje 15  bodova.

Veštine u radu sa korisnicima socijalne zaštite –motivaciono intervjuisanje

Tokom održavanja skupa, polaznici će se upoznati sa metodologijom tehnike motivacionog intervjua, kao I koracima koje se primenjuju u procesu motivacije korisnika za promenu. Na taj način, profesionalci će ovladati i/ili usavršiti veštine koje su značajne za rad sa svim korisnicima socijalne zaštite.

Polaznici treninga će u svom budućem radu moći da prepoznaju intervencije koje primenjuju u radu sa korisnicima a koje se odnose na tehniku motivacionog intervjua što će njihov rad učiniti kvalitetnijim i fokusiranim na motivaciju korisnika na promenu.

Obuka je prijavljena u Komori  socijalne zaštite kao edukacija bez provere znanja i nosi 5 pasivnih bodova.

Pozitivan pristup u radu sa decom  i mladima sa problemima u ponašanju

Cilj edukacije je sticanje znanja o pozitivnom pristupu u radu sa decom I mladima sa problemima u ponašanju. Pozitivan pristup je od ključnog značaja za process resocijalizacije I reintegracije maloletnika u sukobu sa zakonom kao I dece I mladih sa problemima u ponašanju I u riziku. Pozitivan pristup podrazumeva preusmeravanje pažnje na resurse I lične talente I potencijale maloletnika I članova njihovih porodica. Polaznici treninga će steći znanja o značaju pozitivnog pristupa, kroz primere iz prakse će bliže biti upoznati sa pozitivnim efektima ovakvog pristupa u radu sa decom I mladima sa problemima u ponašanju.

Obuka je prijavljena u Komori  socijalne zaštite kao edukacija bez provere znanja i nosi 5 pasivnih bodova.

Sve obuke, osim akreditovane, se održavaju online, dok se akreditovana održava u grupama ograničenog broja edukanata u skladu sa epidemiološkim merama zaštite.

Za sve dodatne informacije i prijave, možete nas kontaktirati na educentar@gmail.com.