Edukacija “Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih” se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. U dosadašnjem radu obuhvaćeno je preko 800 porodica dece sa problemima u ponašanju i njihovih roditelja – dece koja su u riziku, maloletnih počinilaca krivičnih dela i dece žrtava nasilja (porodičnog i vršnjačkog).

Treman Educentra predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana. Uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele i mogu da se uključe. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila, ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad, od ukupnog broja dece i mladih upućenih našem timu, 80% se zadržalo na istom, a procenat recidiva ne prelazi 5% , u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu. Stoga i rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju.

***

Edukacija je namenjena profesionalcima i apsolventima pomagačkih profesija: psiholog, pedagog, specijalni pedagog, socijalni radnik i sl. Ona nikako nije osnova za rad sa decom i mladima, niti prekvalifikacija, već nadogradnja na primarno pomagačko obrazovanje i svoju vrednost najpre ima u praktičnoj primeni onih koji direktno rade sa decom i mladima.

***

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno, u dogovoru sa polaznicim. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula. Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

***

Edukacija nudi znanja i veštine iz niza tema u vezi sa tretmanom problema u ponašanju kod dece i mladih.

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

***

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom, što podrazumeva:

• razumevanje specifičnosti problematičnog ponašanja dece i mladih,
• sposobnost sprovodjenja postupka procene deteta i porodice,
• samostalno dizajniranje i sprovodjenje tretmana za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice,
• uspostavljanje saradnje  sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih.

 

***

Edukaciju drže savetnice Educentra, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog, nekadašnje koordinatorke jedinog licenciranog Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju u Beogradu, koji je postojao do 2018. god. i bio mesto za preventivni  i tretmanski rad na problemima u ponašanju, kao i mesto za realizaciju sudskih mera izrečenih prema maloletnim učiniocima krivičnih dela –  vaspitnih mera pojačanog nadzora, vaspitnih mera posebnih obaveze, kao i vaspitnih naloga, koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela

***

Cena edukacije je 400 evra. Moguće je plaćanje u 6 rata.

***

Dodatne informacije i prijave na mejl: educentar18@gmail.com

Edukacija “Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih” se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. U dosadašnjem radu obuhvaćeno je preko 800 porodica dece sa problemima u ponašanju i njihovih roditelja – dece koja su u riziku, maloletnih počinilaca krivičnih dela i dece žrtava nasilja (porodičnog i vršnjačkog).

Treman Educentra predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana. Uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu. Stoga i rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju.

***

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

***

Edukacija nudi znanja i veštine iz niza tema u vezi sa tretmanom problema u ponašanju kod dece i mladih.

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

***

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom, što podrazumeva:

• razumevanje specifičnosti problematičnog ponašanja dece i mladih,
• sposobnost sprovodjenja postupka procene deteta i porodice,
• samostalno dizajniranje i sprovodjenje tretmana za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice,
• uspostavljanje saradnje  sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih.

Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

***

Edukaciju drže savetnice Educentra, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog, koordinatorke jedinog licenciranog Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju u Beogradu, koji je postojao do 2018. god. i bio mesto za preventivni  i tretmanski rad na problemima u ponašanju, kao i mesto za realizaciju sudskih mera izrečenih prema maloletnim učiniocima krivičnih dela –  vaspitnih mera pojačanog nadzora, vaspitnih mera posebnih obaveze, kao i vaspitnih naloga, koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela

***

Cena edukacije je 400 evra. Moguće je plaćanje u 6 rata.

***

Dodatne informacije i prijave na mejl: educentar18@gmail.com ili na broj telefona

Većina roditelja i staratelja je čula za različite stilove roditeljstva, kao što su privrženi roditelj, “tigar” roditelj, “helikopter” roditelj, strogi roditelja, permisivni roditelj.  Možda je manje poznat pristup visokog negovanja deteta, koji se zove terapeutsko roditeljstvo.

Prvo, terapeutko roditeljstvo “ne znači da roditelji praktikuju psihološke tretmane na svom detetu”, kaže Rozi Džefris. Deca koja su “pretrpela traumu u prve tri godine života, obično u vidu zanemarivanja, kada roditelji ne mogu da zadovolje potrebe deteta, nesigurno su vezana, jer njihove osnovne potrebe nisu zadovoljene”, objašnjava Džefris. “U periodu između 0-3 godine, mozak deteta se još formira, pa, na primer, ako je dete zaplakalo i nije bilo nahranjeno, taj moždani razvojni put je isključen, tako da ne može da razlikuje da li je gladno ili ne.” “Možete gledati na to kao da im je mozak u invalidskim kolicima. Dete izgleda normalno, ali loše funkcioniše.” Ova deca često imaju emocionalne poteškoće ili poteškoće u ponašanju i zato ih treba drugačije ili terapeutski odgajati, kako bi njihove specifične potrebe bile zadovoljene.  “To je visoko negujuć način vaspitavanja deteta, koji ima za cilj da se dete ponovo oseća bezbedno  u blizini odraslih”, kaže Džefris.

Za terapeutsko roditeljstvo se često smatra da je  isključivo namenjeno traumatizovanoj deci, koja su skoro uvek bila u hraniteljstvu ili usvojenju, ali ovo nije uvek slučaj… “Terapeutsko roditeljstvo funkcioniše i na deci koja su sigurno afektivno veznaa ; u stvari, na njima,  često, funkcioniše i bolje”, kaže Džefris.  Dakle, čak i ako je dete rođeno od roditelja koji ga vole i ispravno prepoznaju i zadovoljavaju njegove potrebe, ono je  „možda bilo izloženo traumi na veoma ranom uzrastu ili još dok je bilo  u materici (obično od drugog ili trećeg meseca trudnoće), ako je roditelj prošao neko traumatično iskustvo ili bio pod velikim stresom ili zloupotrebljavao alkohol ili drogu.” “Ova deca se mogu roditi sa visokim nivoom kortizola (hormona stresa) u krvi  i, kao rezultat toga, u stanju su “gotovosti” i često nestabilna”, objašnjava Džefris. “To ne znači da će u odraslom dobu, nužno,  imati probelme u funkcionisanju,  ali mogu imati tendenciju da koriste “osnovni” nivo  moždanog funkcionisanja, umesto viših funkcija.”

“Postoji mnogo vrsta terapeutskog roditeljstva“, kaže dr Den Hjuz, kliničar iz SAD, specijalizovan za decu sa emocionalnim problemima i problemima u ponašanju. Hjuz je razvio Dijadnu razvojnu psihoterapiju (DDP), takođe je poznata i kao Porodična terapija fokusirana na privrženost, jer podržava odnos između roditelja i dece sa traumom u razvoju, sa ciljem da se izleči trauma iz prošlosti i omogući detetu da se oseća bezbedno. “Većina rada se zasniva na principima izgradnje sigurnih, jakih odnosa, koji kombinuju naklonost i utehu, zajedno sa jasnim očekivanjima i rutinama u ponašanju“, objašnjava Hjuz.

“Terapeutsko roditeljstvo je posebno korisno za roditeljstvo dece koja manifestuju posledice stresnih ili traumatskih životnih događaja.”

 

Kako roditelji slede ovaj metod? 

Terapeutske roditeljske veštine se razlikuju od tradicionalnih roditeljskih veština po tome što nema bilo kakvog oblika telesnog kažnjavanja. “Terapeutsko roditeljstvo ne sramoti dete, ne koristi tabele nagrađivanja, niti očekuje od deteta da se samoreguliše ili oseća empatiju i kajanje”, kaže Džefris.  “Roditelji treba da prepoznaju da je ponašanje deteta vid komunikacije, koja se često zasniva na strahu, tako da treba da reaguju na detetov emocionalni, a ne kalendarski uzrast, koristeći empatiju i vezu da usmeravaju ponašanje.”

Preporučuje se da roditelji slede PACE – metodologiju zasnovanu na tome kako roditelji komuniciraju i povezuju se sa veoma malom decom. Primarni cilj PACE-a je da učini da se dete oseća bezbedno kako bi naučilo da veruje drugima i sebi:

1. Razigranost (engl. Playfulness) – stvaranje okruženja pozitivne atmosfere i pokazivanja interesovanja u komunikaciji, izražajnost u komunikaciji (na primer, korišćenje viših tonova glasa kada se priča i izražavanje emocija u skladu sa sadržajem priče);
2. Prihvatanje (engl. Acceptance) – pokazivanje prihvatanja detetovih želja, osećanja, misli, motiva, percepcija,…bez osuđivanja;
3. Radoznalost (engl. Curiosity) – pokazivanje ljubopitljivosti i razumevanja u vezi sa ponašanjem svog deteta, a i učenje deteta da razume sopstveno ponašanje;
4. Empatija (engl. Empathy) – pokazivanje saosećanja za emocije svoga deteta, jasno i aktivno, kako bi se dete osećalo shvaćeno i nudjenje podrške, utehe, ljubavi i posvećenosti detetu.

Bavljenje problematičnim ponašanjem dece i mladih je puno izazova, pa Hjuz preporučuje da roditelji ili staratelji ne deluju potpuno sami, već da pronađu „vodiča, mentora ili savetnika, a možda i grupu roditelja“ kako bi naučili određene veštine i dobili preko potrebnu podršku.

 

Kako terapeutsko roditeljstvo utiče na decu?

Prateći ovu metodu, “dete će se verovatno osećati bezbedno i podržano, dok je otvorenije za novo učenje i prihvatanje smernica roditelja”, objašnjava Hjuz.

Džefris ponavlja Hjuzove reči, navodeći da terapeutsko roditeljstvo omogućava deci “da se samoregulišu i razviju sposobnost razumevanja svog ponašanja i da formiraju sigurne afektivne veze, koje će, na kraju, minimizirati uticaj traume iz detinjstva.”

Koristi terapeutskog roditeljstva su velike, kako za decu sa emocionalnim poteškoćama i poteškoćama u ponašanju, tako i za njihove roditelje i staratelje. Uz strpljenje, podršku i rad, proces može rezultirati, kaže Hjuz, “otvorenijom komunikacijom i lakšim rešavanjem konflikata, što dovodi do približavanja oko  zajedničkih interesa i vrednosti i jačanja odnosa roditelja/staratelja i deteta.” Cilj je da „se dete može vezati za druge i da izgradi odnos poverenja sa odraslima”, kaže Džefris. Ono šta je važno imati na umu je težak početak detetovog života i fiziološki i psihološki efekat koji je imao taj početak na dete. Ako se setimo da hormon stresa  kortizol (kojeg ova deca imaju u visokim dozama) izaziva „deset puta veću zavisnost od kokaina, dete živi sa stalnim osećajem borbe ili bekstva. Visok nivo kortizola kod dece može biti poput alarma za dim koji se stalno uključuje, ali uz terapijsko roditeljstvo  se može utišati ili isključiti”

Tekst je preuzet, prevedeni i prilagođen sa www.goodto.com /“Therapeutic parenting: What are the benefits of therapeutic parenting?” , Debra Waters / https://www.goodto.com/family/therapeutic-parenting-what-it-is-and-how-it-can-help-you-and-your-child-421087

Vejpovanje, šta je to?

Vape je elektronska cigareta koja zagreva tečnost sa nikotionom i drugim supstancama, između kojih su i različite arome i  pravi paru,  koja se udiše. Može biti različitih oblika koji podsećaju na olovku, USB, cigaretu,…i ukrašena crtežima, šarama. Sličnan tome je Puff, s tim što on sadrži određen procenat nikotinske soli – hemijsko jedinjenje nikotina koje pušačima omogućava kozumaciju većih količina nikotina uz udisanje manje pare.

Snuff je usitnjenjeno lišće duvana, do nivoa praha , koji se uzima direktim ušmrkavanjem, ne puši se. Snus mu je sličan, s tim da je prah vlažan i tada se konzumira tako što se premaže sluzokoža usta između gornje usne i desni zuba.

Iako se ovakvi proizvodi rekalmiraju kao bolje alternative običnim cigaretama, zbog drugačijeg sastava i broja supratnci – oni nisu ništa manje opasni, naprotiv, mogu biti i opasniji od klasičnih cigareta, posebno po zdravlje tinejdžera i mladih.

Fizički i psihološki efekti ovih proizvoda

Nikotin ometa pravilan fizički ravoj mozga kod tinejdžera. Deo mozga koji kontroliše tzv. izvršne funkcije – planiranje, fokusiranje, koncentraciju, pažnju, kontolu impulsa,… – razvija se do 25 godine. U tom delu mozga (čeonom ili tzv. predfrontalnom), nikotin se „kači“ za supstance (neurotransmitere) koje prenose električne signale između nervnih ćelija u mozgu  i ometaju komunikaciju između nervih ćelija, pa time i uspostavljanje veza između njih. Rezultat toga je lošija pažnja i samokontrola, koja može ostati problem i u odraslom dobu.

Nikotin, takođe,  u mozgu otpušta hemijsku supstancu (dopamin) koja utiče na motivaciju, želju, uživanje, nagon, san, raspoloženje,… dakle, stimulans je. Rezultat je osećaj zadovoljstva ili relaksiranosti, koji se lako i brzo postiže uzimanjem nikotina, ali jednako brzo i opada, te se pojavljuje potreba da se osećaj ponovi ponovnim uzimanjem nikotina. Zato se od nikotina može postati zavisan.

Udisanje pare koja je, dakle, topla, sadrži nikotin i veliki broj drugih hemijskih supstanci, dodatno loše utiče i na zdravlje pluća, povećavajući rizik od dobijanja raka pluća. U slučaju Snus-a, dolazi i do opekotina sluzokože, mučnine, glavobolje, vrtoglavice,…

Zašto tinejdžer vejpuje?

Tinejdžeri koriste ove proizvode bez prethodnog znanja i razumevanja proizvoda i njihovih negativnih efekata. Oni su pod uticajem reklama koje su „krojene“ baš po meri tinedjdžera i pod uticajem influensera koji pokazuju i koriste ove proizvode na najpolularnijim društvenim mrežama na kojima su mladi (trenutno, to je TikTok). Takodje, pod uticajem su i vršnjaka, koji privlače veliku pažnju ili dobijaju na popularnosti kupovinom i korišćenjem ovih proizvoda u školi, napolju, u kafiću, klubu,… Konačno, ovi proizvodi mogu biti i stausni simbol, jer ipak koštaju  određen novac, koji, uglavnom, prevazilazi iznos za užine ili džeparce. Videvši nekoga ili neke da kupuju i koriste ove proizvode i dobijaju pažnju i popularnost,  mnogi požele da se uklope, da budu popularni na taj način, jer –  biti popularan je,  današnjim tinejdžerima, važnije i od toga da budu bogati ili da imaju kakav drugi uspeh.

Suočeni sa konkretnim, istinitim, naučno zasnovanim  infomacijama o efektima ovih proizvoda, tinejdžeri se nalaze u stanju kognitivne (umne, misaone) nelagode, jer su te infomacije potpuno suprotne onome što oni do tada znaju, pa tu vrstu neusklađenosti vrlo često razrešavaju tako što povećavaju sebi privlačnost onoga što su izabrali (ova pojava se zove kognitivna disonanca) – zato možemo čuti od njih da je, na primer,  vejp manje štetan i da ne smrdi i da je bolje koristiti to nego duvan ili marihuanu. Da ovako razmišljaju, pomaže im i sama razvojna faza u kojoj su, a koja podrazumeva da kritičko mišljenje nije razvijeno i da imaju osećaj da su svemogući, neunuištivi, posebni, najpametniji, najiformisaniji, uvek u pravu.

 

Gde su u svemu ovome roditelji i ostali odrasli?

Roditelji još uvek ne znaju i ne razumeju ove proizvode i trendove među tinejdžerima. Verujući u ono što im, možda, dete prenese, u stanju su i sami da kupuju svojoj deci ove proizvode i tako nesvesno saučestvuju u narušavanju zdravlja svoje dece i u održavanju popularnosti ovakih proizvoda među decom.

Regulatorna tela ne proveravaju, u potrebnoj meri, tržište i one koji na to tržište u promet stavljaju ove supstance, pa se tako iste nalaze u slobodnoj prodaji maloletnicima u radnjama ili preko internet prodavnica.

Da bi pomogli tinejdžerima da promene svoje stavove i/ili navike u vezi sa korišćenjem ovih proizvoda, najpre treba vrlo ozbiljno sagledati kakve vrednosti i modele ponašanja im pokazujemo kroz vaspitanje – roditelji pušači neretko pred decom  ističu kako im cigara baš prija uz kafu, posle obroka,  da ih opušta, a prema deci, koja probaju cigarete ili ovakve zamenske  proizvode, reaguju ljutnjom, kaznom, osuđivanjem,… Sličnu poruku im šalje i školski sistem, šira zajednica, državni sistem, jer dozvoljavaju ili bar ne sankcionišu prodaju ili upotrebu ovih proizvoda među maloletnicima. Tako se među tinejdžerima stvara pogrešan utisak da ako nešto nije zabranjeno, onda je potpuno dozvoljeno.  Dakle, u našem društvu su  standardni dvostruki, poruke su dvosmislene i konfuzija dece i mladih je veća, što predstavlja plodno tlo za dalju relativizaciju i umanjivanje problematičnosti ponašanja u vezi sa ovim proizvodima i navikama u upotrebi  među tinejdžerima.

U situaciji kada su ovi proizvodi u slobodnoj prodaji tj. lako dostupni i tinejdžerima, sa tinejžerima se o ovome treba pričati radoznalo, a ne kao inspektor – treba  slušati pažljivo koje informacije imaju, pa dopunjavati znanje drugim informacijama, razvijati diskuiju, predstavljati im opcije i njihove posledice, podržavati da donose ispravnije odluke. Koji god motiv da tinejdžer navede za korišćenje ovih proizvoda, isti ne treba omalovažavati, osuđivati, ismevati, napadati, već istražiti koje se to nezadovoljenje potrebe kriju iza tog motiva – to može biti potreba za nezavisnošću, pripadanjem, zabavom, moći, ili pokušaj povećavanja sniženog samopouzdanja (sve vrlo tipične potrebe za razvojnu fazu u kojoj su). Polazeći od toga, treba istraživati druge načine za zadovoljavanje ovih potreba kod tinejdžera i to načine koji su za njih izvodljivi, a ne samo nametnuti iz pozicije odrasle osobe. Ukoliko se posumnja na razvijanje zavisnosti od ovih supstanci, treba se obratiti za mišljenje, podršku ili pomoć stručnjaku.

Upis u srednju školu je jedan od važnih perioda kako u životu deteta tako i roditelja. Koju školu će deca izabrati, da li će imati dovoljan broj bodova za upis, kako će uraditi završne ispite,…? su česta pitanja koja sebi postavljaju i roditelji i deca. Zato je tim Educentra osmislio sveobuhvatan program podrške i pomoći deci na tom putu.

Pripremnu nastavu drži tim iskusnih stručnjaka iz matematike i srpkog jezika. Pripreme se održavaju od oktobra do juna, subotom, u trajanju od dva dvočasa.

Za svakog polaznika je obezbeđen materijal za obnavljanje gradiva. U toku trajanja priprema, pažljivo se prati svako dete i održava se redovan kontakt sa roditaljima, kako bi svi zajedno bili najbolja  moguća pomoć i podrška detetu u procesu dopunjavanja ili učvršćivanja svojih znanja.

S obzirom da je ovo stresan period za dete, pored nastavnika, uključeni su i psiholog i specijalni pedagog, radi psihološke podrške za decu koja pokazuju potrebu za ovom vrstom usluge (u slučaju da deca imaju tremu i razviju anksioznost pre polaganja završnih ispita, a važno je da prevaziđu ovo stanje i daju svoj maksimum na ispitu).

Ovako individualizovan pristup je moguć zahvaljujući radu u mali grupama – maksimalno do 5 polaznika.

Plaćanje je mesečno i cena obuhvata časove iz srpskog jezika i matematike, materijale za obnavljanje gradiva i dodatne/dopunske časove ukoliko  za njima bude potrebe u toku meseca, kao i psihološku podršku, ukoliko se i za njom pokaže potreba. Ukoliko postoji potreba ili želja i za pomoći u priprema za polaganje trećeg testa, rad će se planirati i organizovati  naknadno. Moguće je da dete pohađa i samo jedan od predmeta i u tom slučaju je cena niža.

Plaćanje se može izvršiti gotovinski ili preko računa.

Za sve dodatne informacije i prijave, na raspolaganju je mejl adresa educentar18@gmail.com i broj telefona 0643172649

Svetska statistika pokazuje da su muškarci odgovorni za ogromnu većinu nasilja u svetu.  Statistika u Srbiji pokazuje isto. Prošle godine je protiv maloletnika podneto 2.513 krivičnih prijava, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Konkretnije, neki od podataka su:

> od ukupnog broja oko 10% su devojke, znači 90% su momci;

> najviše je onih od 17 godina, pa od 16, 15 i 14 godina

> maloletnici su najviše, čak polovinu krivičnih dela za koje su prijavljeni, počinili protiv imovine (najviše su krali, pljačkali, uništavali imovinu, uzimali tuđa kola,..), a protiv 98 maloletnika je podneta prijava za nasilje u porodici i 36 je počinilo dela protiv polne slobode (silovanje, nedozvoljene polne radnje, poln uznemiravanje, obljuba).

U priči o agresivnosti kod muškaraca možemo sresti dve teorije. Teorija seksualne selekcije i teorija društvene uloge. Prva teorije kaže da se muški pol  takmiči za reproduktivni uspeh, pa je i generalno agresivniji, posebno prema drugim pripadnicima muškog pola – agresivnost je ljudska priroda. Druga teorija kaže da su razlike sociološke, zasnovane na tradicionalnoj podeli rada, da socijalizacija oblikuje specifične identitete, očekivanja i ponašanja koji su pretpostavljeni za polnu pripadnost – agresivost  je stečena vaspitavanjem.  Ove dve teorije se dopunjuju. Iako je biološke predispozicije teško promeniti, mnogi ključni faktori u muškom nasilju, a koji imaju veze sa načinom na koje ih društvo socijalizuje mogu se osporiti i promeniti na bolje.

 

Današnji mladi teško zadovojavaju svoje potrebe za socijalnom povezanošću, fizičkim kontaktom, egzistencijalnom sigurnošću, samounapređivanjem,…sve ovo objašnjava frustriranost koju osećaju savkodnevno i koja predstavlja jedan od važnih rizikofaktora u razvoju agresivnih oblika ponašanja u toku nošenja sa frustracijom i/ili rešavanja problema.

 

Način na koji se podižu dečaci, te buduće mladiće i muškarce ostavlja bez dovoljno razvijenih životnih veština – od nesamostlnosti u svim dnevnim kućnim poslovima, preko neimanja veština asertivne komunikacije, do nemogućnosti samoregulacije svojih osećanja i ponašanja. Društvene vrednosti su takve da mešaju maskulinost i toksičnu muškost, što zbunjuje mlade muškarce – da li  biti nežan, emotivan, blage naravi znači manje muško u bilo kom smislu?!? Za iskazivanje ovakvih osećanja i misli, neretko, od malih nogu, pripadnici muškog pola trpe nasilje – od zabranjivanja da se osećju na određen način, preko ruganja i socijalnog isključivnja, do fizičkog nasilja. S tim u vezi je i činjenica da je muška populacija podložnija problemima sa fizičkim i mentalnim zdravljem – kardiovaskularne bolesti, bolesti prekomerne težine, depresivna raspoloženja, anksioznost, zloupotreba alkohola i droga, atisocijalni oblici ponašanja (pa i krivična dela kao najozbiljniji poremećaj u ponašaju).

Danas mladi muškarci neretko odustaju od visokog obrazovanja radi potrage za poslom i što ranijom i većom zaradom. Društvo je oduvek od muškaraca očekivalo da on bude taj koji radi, zarađuje, izdržava i po tome se meri njegova adekvatnost, pa i prvlačnost.  Međutim, tržište rada je neuslovno – prekomerni sati rada, niska primanja, probni rad koji poslodavci zloupotrebljavaju, neizvesnost, nesigurnnost. Standardi provlačnosti, pored materijalnog statusa, podrazumavaju i dobar izgled, popularnost, snagu, neustrašivost, neimanje slabosti. Za jedno ljudsko biće previše.

Na internetu postajemo svi izolovani u okviru odeđenih sadržaja, sistema vrednosti koji nameće algoritam,  pa nam se menja realnost, vrednosti, fokus (npr. ekstremizam, mizoginija, teorije zavere,…). Usamljenost mladića je ogromana. Sve je više društvenih mreža, no one udaljavaju od građenja prijateljstva uživo, a izbor potencijalnih partnera izgleda kao izbor po katalogu (prate se mnogi, lajkuju, piše u inboks,…),  ni na koga posebno se ne obraća pažnja niti ulaže vreme  i trud u odnos sa konkretnom osobom. Ovako se gubi svaka prilika za smislenije odnose i ostaje se usamljen.

 

Samo iskrenim sagledavanjem uzroka muškog nasilja možemo se nadati da ćemo smanjiti stopu nasilnog kriminala u zajednici. Štaviše, prepoznavanje da je nasilje u velikoj meri muški problem omogućava društvu da usmeri svoje napore na menjanje  faktora rizika koji uzrokuju onako sramotnu polnu/rodnu statistiku. Povezivanje sa drugima uživo, otvorenost za teške teme i one koje nas zbunjuju, ohrabrivanje da se podjednako dobro brinemo i o fizičkom i o mentalnom zdravju, preventivni programi za sprečavanje nasilja, razvijanje nultne tolerancije na nasilje na nivou celog društva, razvijanje usluga u zajednici koje će prepoznavati i zadovoljavati  potrebe dece i madih kako bi se problemi u ponašanju prevenirali ili kvalitetno tretirali…je lekovito!

Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. Predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana.

Program  tretmana uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu.

Rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

TRAJANJE:

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

SADRŽAJ:

Zasnovana na višegodišnjoj praksi, ova edukacija nudi znanja i veštine iz niza tema u vezi sa tretmanom problema u ponašanju kod dece i mladih.

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

CILJEVI:

• Razumeju specifičnosti problematičnog ponašanja mladih
• Sprovode postupak procene deteta i porodice
• Samostalno dizajniraju i sprovode tretman za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice
• Sarađuju sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom. Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

EDUKATORI:

Edukaciju drže savetnice Educentra, koordinatori bivšeg Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju iz Beograda, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog.

U dosadašnjem radu obuhvatile su preko 650 porodica dece sa problemima u ponašanju. Radile su sa  decom koja su u riziku, maloletnim počiniocima krivičnih dela i decom žrtvama nasilja (porodičnog i vršnjačkog nasilja). U toku rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju realizovale su vaspitne mere pojačanog nadzora, vaspitne mere posebne obaveze kao i vaspitne naloge koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela.

„On je emotivan“ ili „Ona je emotivna“ jesu izjave koje neretko čujemo danas. Šta bi tačno ova izjava trebalo da znači ?

Pre svega, važno je da znamo da su strah, bes, tuga, sreća, iznenađenje i gađenje osnovne, odnosno primarne emocije. Za primarne emocije kažemo da su urođene, a to znači da sa njima dolazimo na ovaj svet. Zatim, svaka od navedenih emocija ima svoju fiziološku osnovu, koja aktivira jedinstveni skup telesnih signala. Pored toga, primarne emocije su nezavisne od kulture, što znači da su zajedničke svim ljudima na planeti. Na kraju, svaku navedenu emociju karakteriše jedinstveni izraz lica. Sada kada znamo da prisustvo emocija nije ono što nas razlikuje, već ono što je zajedničko svim ljudima, šta onda mislimo kada kažemo za nekoga da je emotivan

 

Svi osećamo emocije, ali se na različiti način nosimo sa njima. Sa kapacitetom za osnovne emocije se rađamo, ali šta ćemo sa emocijama da učinimo  jeste lekcija koju treba da naučimo. Stepen u kojem smo savladali kontrolu emocija jeste odlika po kojoj se razlikujemo jedni od drugih.  Prva tačka na putu ka sticanju kontrole jeste svesnost – da bismo bilo šta promenili moramo prvo biti svesni. Pitanja koja možemo postaviti sebi jesu: na koji način osećam tugu ?, koje situacije me čine tužnim ?, šta uradim sa tugom koju osećam ?, da li je zadržim za sebe ili je podelim ? , ako je podelim na koji način to činim ? Navedeni skup pitanja možemo postaviti za svaku primarnu emociju kako bismo postali svesni njenog prisustva.

Zatim, veoma je važno da uvidimo različite posledice različitog komuniciranja emocija.   Na primer, ukoliko me u toku svađe sa roditeljima preplavi ljutnja šta sve mogu učiniti ? Pretpostavimo da će se svi ljudi u ovakvoj situaciji susresti sa ljutnjom, ali neće svi učiniti isto sa onim što osećaju. Dakle, mogu verbalno da vređam roditelje ili čak fizički nasrnem na njih, mogu da se zatvorim u svoju sobu i budem sam sa svojom ljutnjom, ali mogu i da odem na trening ili pozovem najboljeg prijatelja i sa njim podelim svoje iskustvo. Sigurno je da sve možemo, ali pitanje je šta želimo i šta dobijamo.

Na kraju, posebno značajan aspekt kontrole emocija jeste asertivna komunikacija. Naravno, kako bismo podelili emocije koje osećamo moramo prvo biti svesni njihovog postojanja, a zatim i voljni da ih iskomuniciramo sa drugima. Asertivnom komunikacijom obaveštavamo okolinu o onome što osećamo i šta želimo, šta nam treba, bez napadanja i okrivljavanja druge strane. Ovakvo oslobađanje emocija u spoljni svet, pozitivno utiče na naše zdravlje i pravi prostor za podršku koju nam je važno imati. Nasuprot tome, potiskivanjem emocija blokiramo put za razumevanje i podršku koju možemo dobiti od okoline, zadržavamo emocije unutar tela što negativno utiče na naše zdravlje i ostajemo usamljeni jer tuga je lakša, a sreća lepša kad se deli.  Sigurno smo svi makar jednom do sada bili povređeni od strane prijatelja. Možemo li se prisetiti koje su sve emocije bile prisutne i šta smo tada uradili ? Do čega je naše ponašanje dovelo i da li bismo možda sada nešto promenili ?  „Hej, želim sa tobom nešto da podelim. Osećam se jako povređeno zbog toga što si uradio/la. Veoma sam tužan/a i ljuta i sigurno svašta još nešto jer su mi emocije pomešane. Možda ne moramo sada razgovarati o tome, jer mi je potrebno vreme, ali mi je bilo važno da podelim sa tobom ono što osećam“. Kako vam ovo zvuči ?  Navedeni primer ujedno oslikava veliku zanimljivost u vezi sa emocijama. Naime, postoji uverenje da je ljutnja suprotna od ljubavi. Međutim, ako razmislimo o tome na koga se ljutimo razumećemo da se ljutimo na one koje volimo. Takođe, ljubav nema količinu, već različite načine. Tako da: „ovako“ ili „onako“ pre nego „ovoliko“ ili „onoliko“.

Dakle, ako emocije predstavljaju opremu sa kojom dolazimo na ovaj svet onda to sigurno znači da imaju veoma važnu funkciju u našim životima. Možda nam one služe kao smernice koje nam govore ka čemu i ka kome treba da idemo ili od čega i od koga treba da odemo. Svakako, ako su već one dar od života zašto da ih ne prigrlimo i ne upotrebimo na najbolji mogući način ?

 

>>> Kristina Stanković, psiholog, volonter Educentra