Svetska statistika pokazuje da su muškarci odgovorni za ogromnu većinu nasilja u svetu. Statistika u Srbiji pokazuje isto. Prošle godine je protiv maloletnika podneto 2.513 krivičnih prijava, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Konkretnije, neki od podataka su:
> od ukupnog broja oko 10% su devojke, znači 90% su momci;
> najviše je onih od 17 godina, pa od 16, 15 i 14 godina
> maloletnici su najviše, čak polovinu krivičnih dela za koje su prijavljeni, počinili protiv imovine (najviše su krali, pljačkali, uništavali imovinu, uzimali tuđa kola,..), a protiv 98 maloletnika je podneta prijava za nasilje u porodici i 36 je počinilo dela protiv polne slobode (silovanje, nedozvoljene polne radnje, poln uznemiravanje, obljuba).
U priči o agresivnosti kod muškaraca možemo sresti dve teorije. Teorija seksualne selekcije i teorija društvene uloge. Prva teorije kaže da se muški pol takmiči za reproduktivni uspeh, pa je i generalno agresivniji, posebno prema drugim pripadnicima muškog pola – agresivnost je ljudska priroda. Druga teorija kaže da su razlike sociološke, zasnovane na tradicionalnoj podeli rada, da socijalizacija oblikuje specifične identitete, očekivanja i ponašanja koji su pretpostavljeni za polnu pripadnost – agresivost je stečena vaspitavanjem. Ove dve teorije se dopunjuju. Iako je biološke predispozicije teško promeniti, mnogi ključni faktori u muškom nasilju, a koji imaju veze sa načinom na koje ih društvo socijalizuje mogu se osporiti i promeniti na bolje.
Današnji mladi teško zadovojavaju svoje potrebe za socijalnom povezanošću, fizičkim kontaktom, egzistencijalnom sigurnošću, samounapređivanjem,…sve ovo objašnjava frustriranost koju osećaju savkodnevno i koja predstavlja jedan od važnih rizikofaktora u razvoju agresivnih oblika ponašanja u toku nošenja sa frustracijom i/ili rešavanja problema.
Način na koji se podižu dečaci, te buduće mladiće i muškarce ostavlja bez dovoljno razvijenih životnih veština – od nesamostlnosti u svim dnevnim kućnim poslovima, preko neimanja veština asertivne komunikacije, do nemogućnosti samoregulacije svojih osećanja i ponašanja. Društvene vrednosti su takve da mešaju maskulinost i toksičnu muškost, što zbunjuje mlade muškarce – da li biti nežan, emotivan, blage naravi znači manje muško u bilo kom smislu?!? Za iskazivanje ovakvih osećanja i misli, neretko, od malih nogu, pripadnici muškog pola trpe nasilje – od zabranjivanja da se osećju na određen način, preko ruganja i socijalnog isključivnja, do fizičkog nasilja. S tim u vezi je i činjenica da je muška populacija podložnija problemima sa fizičkim i mentalnim zdravljem – kardiovaskularne bolesti, bolesti prekomerne težine, depresivna raspoloženja, anksioznost, zloupotreba alkohola i droga, atisocijalni oblici ponašanja (pa i krivična dela kao najozbiljniji poremećaj u ponašaju).
Danas mladi muškarci neretko odustaju od visokog obrazovanja radi potrage za poslom i što ranijom i većom zaradom. Društvo je oduvek od muškaraca očekivalo da on bude taj koji radi, zarađuje, izdržava i po tome se meri njegova adekvatnost, pa i prvlačnost. Međutim, tržište rada je neuslovno – prekomerni sati rada, niska primanja, probni rad koji poslodavci zloupotrebljavaju, neizvesnost, nesigurnnost. Standardi provlačnosti, pored materijalnog statusa, podrazumavaju i dobar izgled, popularnost, snagu, neustrašivost, neimanje slabosti. Za jedno ljudsko biće previše.
Na internetu postajemo svi izolovani u okviru odeđenih sadržaja, sistema vrednosti koji nameće algoritam, pa nam se menja realnost, vrednosti, fokus (npr. ekstremizam, mizoginija, teorije zavere,…). Usamljenost mladića je ogromana. Sve je više društvenih mreža, no one udaljavaju od građenja prijateljstva uživo, a izbor potencijalnih partnera izgleda kao izbor po katalogu (prate se mnogi, lajkuju, piše u inboks,…), ni na koga posebno se ne obraća pažnja niti ulaže vreme i trud u odnos sa konkretnom osobom. Ovako se gubi svaka prilika za smislenije odnose i ostaje se usamljen.
Samo iskrenim sagledavanjem uzroka muškog nasilja možemo se nadati da ćemo smanjiti stopu nasilnog kriminala u zajednici. Štaviše, prepoznavanje da je nasilje u velikoj meri muški problem omogućava društvu da usmeri svoje napore na menjanje faktora rizika koji uzrokuju onako sramotnu polnu/rodnu statistiku. Povezivanje sa drugima uživo, otvorenost za teške teme i one koje nas zbunjuju, ohrabrivanje da se podjednako dobro brinemo i o fizičkom i o mentalnom zdravju, preventivni programi za sprečavanje nasilja, razvijanje nultne tolerancije na nasilje na nivou celog društva, razvijanje usluga u zajednici koje će prepoznavati i zadovoljavati potrebe dece i madih kako bi se problemi u ponašanju prevenirali ili kvalitetno tretirali…je lekovito!
