Većina roditelja i staratelja je čula za različite stilove roditeljstva, kao što su privrženi roditelj, “tigar” roditelj, “helikopter” roditelj, strogi roditelja, permisivni roditelj.  Možda je manje poznat pristup visokog negovanja deteta, koji se zove terapeutsko roditeljstvo.

Prvo, terapeutko roditeljstvo “ne znači da roditelji praktikuju psihološke tretmane na svom detetu”, kaže Rozi Džefris. Deca koja su “pretrpela traumu u prve tri godine života, obično u vidu zanemarivanja, kada roditelji ne mogu da zadovolje potrebe deteta, nesigurno su vezana, jer njihove osnovne potrebe nisu zadovoljene”, objašnjava Džefris. “U periodu između 0-3 godine, mozak deteta se još formira, pa, na primer, ako je dete zaplakalo i nije bilo nahranjeno, taj moždani razvojni put je isključen, tako da ne može da razlikuje da li je gladno ili ne.” “Možete gledati na to kao da im je mozak u invalidskim kolicima. Dete izgleda normalno, ali loše funkcioniše.” Ova deca često imaju emocionalne poteškoće ili poteškoće u ponašanju i zato ih treba drugačije ili terapeutski odgajati, kako bi njihove specifične potrebe bile zadovoljene.  “To je visoko negujuć način vaspitavanja deteta, koji ima za cilj da se dete ponovo oseća bezbedno  u blizini odraslih”, kaže Džefris.

Za terapeutsko roditeljstvo se često smatra da je  isključivo namenjeno traumatizovanoj deci, koja su skoro uvek bila u hraniteljstvu ili usvojenju, ali ovo nije uvek slučaj… “Terapeutsko roditeljstvo funkcioniše i na deci koja su sigurno afektivno veznaa ; u stvari, na njima,  često, funkcioniše i bolje”, kaže Džefris.  Dakle, čak i ako je dete rođeno od roditelja koji ga vole i ispravno prepoznaju i zadovoljavaju njegove potrebe, ono je  „možda bilo izloženo traumi na veoma ranom uzrastu ili još dok je bilo  u materici (obično od drugog ili trećeg meseca trudnoće), ako je roditelj prošao neko traumatično iskustvo ili bio pod velikim stresom ili zloupotrebljavao alkohol ili drogu.” “Ova deca se mogu roditi sa visokim nivoom kortizola (hormona stresa) u krvi  i, kao rezultat toga, u stanju su “gotovosti” i često nestabilna”, objašnjava Džefris. “To ne znači da će u odraslom dobu, nužno,  imati probelme u funkcionisanju,  ali mogu imati tendenciju da koriste “osnovni” nivo  moždanog funkcionisanja, umesto viših funkcija.”

“Postoji mnogo vrsta terapeutskog roditeljstva“, kaže dr Den Hjuz, kliničar iz SAD, specijalizovan za decu sa emocionalnim problemima i problemima u ponašanju. Hjuz je razvio Dijadnu razvojnu psihoterapiju (DDP), takođe je poznata i kao Porodična terapija fokusirana na privrženost, jer podržava odnos između roditelja i dece sa traumom u razvoju, sa ciljem da se izleči trauma iz prošlosti i omogući detetu da se oseća bezbedno. “Većina rada se zasniva na principima izgradnje sigurnih, jakih odnosa, koji kombinuju naklonost i utehu, zajedno sa jasnim očekivanjima i rutinama u ponašanju“, objašnjava Hjuz.

“Terapeutsko roditeljstvo je posebno korisno za roditeljstvo dece koja manifestuju posledice stresnih ili traumatskih životnih događaja.”

 

Kako roditelji slede ovaj metod? 

Terapeutske roditeljske veštine se razlikuju od tradicionalnih roditeljskih veština po tome što nema bilo kakvog oblika telesnog kažnjavanja. “Terapeutsko roditeljstvo ne sramoti dete, ne koristi tabele nagrađivanja, niti očekuje od deteta da se samoreguliše ili oseća empatiju i kajanje”, kaže Džefris.  “Roditelji treba da prepoznaju da je ponašanje deteta vid komunikacije, koja se često zasniva na strahu, tako da treba da reaguju na detetov emocionalni, a ne kalendarski uzrast, koristeći empatiju i vezu da usmeravaju ponašanje.”

Preporučuje se da roditelji slede PACE – metodologiju zasnovanu na tome kako roditelji komuniciraju i povezuju se sa veoma malom decom. Primarni cilj PACE-a je da učini da se dete oseća bezbedno kako bi naučilo da veruje drugima i sebi:

1. Razigranost (engl. Playfulness) – stvaranje okruženja pozitivne atmosfere i pokazivanja interesovanja u komunikaciji, izražajnost u komunikaciji (na primer, korišćenje viših tonova glasa kada se priča i izražavanje emocija u skladu sa sadržajem priče);
2. Prihvatanje (engl. Acceptance) – pokazivanje prihvatanja detetovih želja, osećanja, misli, motiva, percepcija,…bez osuđivanja;
3. Radoznalost (engl. Curiosity) – pokazivanje ljubopitljivosti i razumevanja u vezi sa ponašanjem svog deteta, a i učenje deteta da razume sopstveno ponašanje;
4. Empatija (engl. Empathy) – pokazivanje saosećanja za emocije svoga deteta, jasno i aktivno, kako bi se dete osećalo shvaćeno i nudjenje podrške, utehe, ljubavi i posvećenosti detetu.

Bavljenje problematičnim ponašanjem dece i mladih je puno izazova, pa Hjuz preporučuje da roditelji ili staratelji ne deluju potpuno sami, već da pronađu „vodiča, mentora ili savetnika, a možda i grupu roditelja“ kako bi naučili određene veštine i dobili preko potrebnu podršku.

 

Kako terapeutsko roditeljstvo utiče na decu?

Prateći ovu metodu, “dete će se verovatno osećati bezbedno i podržano, dok je otvorenije za novo učenje i prihvatanje smernica roditelja”, objašnjava Hjuz.

Džefris ponavlja Hjuzove reči, navodeći da terapeutsko roditeljstvo omogućava deci “da se samoregulišu i razviju sposobnost razumevanja svog ponašanja i da formiraju sigurne afektivne veze, koje će, na kraju, minimizirati uticaj traume iz detinjstva.”

Koristi terapeutskog roditeljstva su velike, kako za decu sa emocionalnim poteškoćama i poteškoćama u ponašanju, tako i za njihove roditelje i staratelje. Uz strpljenje, podršku i rad, proces može rezultirati, kaže Hjuz, “otvorenijom komunikacijom i lakšim rešavanjem konflikata, što dovodi do približavanja oko  zajedničkih interesa i vrednosti i jačanja odnosa roditelja/staratelja i deteta.” Cilj je da „se dete može vezati za druge i da izgradi odnos poverenja sa odraslima”, kaže Džefris. Ono šta je važno imati na umu je težak početak detetovog života i fiziološki i psihološki efekat koji je imao taj početak na dete. Ako se setimo da hormon stresa  kortizol (kojeg ova deca imaju u visokim dozama) izaziva „deset puta veću zavisnost od kokaina, dete živi sa stalnim osećajem borbe ili bekstva. Visok nivo kortizola kod dece može biti poput alarma za dim koji se stalno uključuje, ali uz terapijsko roditeljstvo  se može utišati ili isključiti”

Tekst je preuzet, prevedeni i prilagođen sa www.goodto.com /“Therapeutic parenting: What are the benefits of therapeutic parenting?” , Debra Waters / https://www.goodto.com/family/therapeutic-parenting-what-it-is-and-how-it-can-help-you-and-your-child-421087

Vejpovanje, šta je to?

Vape je elektronska cigareta koja zagreva tečnost sa nikotionom i drugim supstancama, između kojih su i različite arome i  pravi paru,  koja se udiše. Može biti različitih oblika koji podsećaju na olovku, USB, cigaretu,…i ukrašena crtežima, šarama. Sličnan tome je Puff, s tim što on sadrži određen procenat nikotinske soli – hemijsko jedinjenje nikotina koje pušačima omogućava kozumaciju većih količina nikotina uz udisanje manje pare.

Snuff je usitnjenjeno lišće duvana, do nivoa praha , koji se uzima direktim ušmrkavanjem, ne puši se. Snus mu je sličan, s tim da je prah vlažan i tada se konzumira tako što se premaže sluzokoža usta između gornje usne i desni zuba.

Iako se ovakvi proizvodi rekalmiraju kao bolje alternative običnim cigaretama, zbog drugačijeg sastava i broja supratnci – oni nisu ništa manje opasni, naprotiv, mogu biti i opasniji od klasičnih cigareta, posebno po zdravlje tinejdžera i mladih.

Fizički i psihološki efekti ovih proizvoda

Nikotin ometa pravilan fizički ravoj mozga kod tinejdžera. Deo mozga koji kontroliše tzv. izvršne funkcije – planiranje, fokusiranje, koncentraciju, pažnju, kontolu impulsa,… – razvija se do 25 godine. U tom delu mozga (čeonom ili tzv. predfrontalnom), nikotin se „kači“ za supstance (neurotransmitere) koje prenose električne signale između nervnih ćelija u mozgu  i ometaju komunikaciju između nervih ćelija, pa time i uspostavljanje veza između njih. Rezultat toga je lošija pažnja i samokontrola, koja može ostati problem i u odraslom dobu.

Nikotin, takođe,  u mozgu otpušta hemijsku supstancu (dopamin) koja utiče na motivaciju, želju, uživanje, nagon, san, raspoloženje,… dakle, stimulans je. Rezultat je osećaj zadovoljstva ili relaksiranosti, koji se lako i brzo postiže uzimanjem nikotina, ali jednako brzo i opada, te se pojavljuje potreba da se osećaj ponovi ponovnim uzimanjem nikotina. Zato se od nikotina može postati zavisan.

Udisanje pare koja je, dakle, topla, sadrži nikotin i veliki broj drugih hemijskih supstanci, dodatno loše utiče i na zdravlje pluća, povećavajući rizik od dobijanja raka pluća. U slučaju Snus-a, dolazi i do opekotina sluzokože, mučnine, glavobolje, vrtoglavice,…

Zašto tinejdžer vejpuje?

Tinejdžeri koriste ove proizvode bez prethodnog znanja i razumevanja proizvoda i njihovih negativnih efekata. Oni su pod uticajem reklama koje su „krojene“ baš po meri tinedjdžera i pod uticajem influensera koji pokazuju i koriste ove proizvode na najpolularnijim društvenim mrežama na kojima su mladi (trenutno, to je TikTok). Takodje, pod uticajem su i vršnjaka, koji privlače veliku pažnju ili dobijaju na popularnosti kupovinom i korišćenjem ovih proizvoda u školi, napolju, u kafiću, klubu,… Konačno, ovi proizvodi mogu biti i stausni simbol, jer ipak koštaju  određen novac, koji, uglavnom, prevazilazi iznos za užine ili džeparce. Videvši nekoga ili neke da kupuju i koriste ove proizvode i dobijaju pažnju i popularnost,  mnogi požele da se uklope, da budu popularni na taj način, jer –  biti popularan je,  današnjim tinejdžerima, važnije i od toga da budu bogati ili da imaju kakav drugi uspeh.

Suočeni sa konkretnim, istinitim, naučno zasnovanim  infomacijama o efektima ovih proizvoda, tinejdžeri se nalaze u stanju kognitivne (umne, misaone) nelagode, jer su te infomacije potpuno suprotne onome što oni do tada znaju, pa tu vrstu neusklađenosti vrlo često razrešavaju tako što povećavaju sebi privlačnost onoga što su izabrali (ova pojava se zove kognitivna disonanca) – zato možemo čuti od njih da je, na primer,  vejp manje štetan i da ne smrdi i da je bolje koristiti to nego duvan ili marihuanu. Da ovako razmišljaju, pomaže im i sama razvojna faza u kojoj su, a koja podrazumeva da kritičko mišljenje nije razvijeno i da imaju osećaj da su svemogući, neunuištivi, posebni, najpametniji, najiformisaniji, uvek u pravu.

 

Gde su u svemu ovome roditelji i ostali odrasli?

Roditelji još uvek ne znaju i ne razumeju ove proizvode i trendove među tinejdžerima. Verujući u ono što im, možda, dete prenese, u stanju su i sami da kupuju svojoj deci ove proizvode i tako nesvesno saučestvuju u narušavanju zdravlja svoje dece i u održavanju popularnosti ovakih proizvoda među decom.

Regulatorna tela ne proveravaju, u potrebnoj meri, tržište i one koji na to tržište u promet stavljaju ove supstance, pa se tako iste nalaze u slobodnoj prodaji maloletnicima u radnjama ili preko internet prodavnica.

Da bi pomogli tinejdžerima da promene svoje stavove i/ili navike u vezi sa korišćenjem ovih proizvoda, najpre treba vrlo ozbiljno sagledati kakve vrednosti i modele ponašanja im pokazujemo kroz vaspitanje – roditelji pušači neretko pred decom  ističu kako im cigara baš prija uz kafu, posle obroka,  da ih opušta, a prema deci, koja probaju cigarete ili ovakve zamenske  proizvode, reaguju ljutnjom, kaznom, osuđivanjem,… Sličnu poruku im šalje i školski sistem, šira zajednica, državni sistem, jer dozvoljavaju ili bar ne sankcionišu prodaju ili upotrebu ovih proizvoda među maloletnicima. Tako se među tinejdžerima stvara pogrešan utisak da ako nešto nije zabranjeno, onda je potpuno dozvoljeno.  Dakle, u našem društvu su  standardni dvostruki, poruke su dvosmislene i konfuzija dece i mladih je veća, što predstavlja plodno tlo za dalju relativizaciju i umanjivanje problematičnosti ponašanja u vezi sa ovim proizvodima i navikama u upotrebi  među tinejdžerima.

U situaciji kada su ovi proizvodi u slobodnoj prodaji tj. lako dostupni i tinejdžerima, sa tinejžerima se o ovome treba pričati radoznalo, a ne kao inspektor – treba  slušati pažljivo koje informacije imaju, pa dopunjavati znanje drugim informacijama, razvijati diskuiju, predstavljati im opcije i njihove posledice, podržavati da donose ispravnije odluke. Koji god motiv da tinejdžer navede za korišćenje ovih proizvoda, isti ne treba omalovažavati, osuđivati, ismevati, napadati, već istražiti koje se to nezadovoljenje potrebe kriju iza tog motiva – to može biti potreba za nezavisnošću, pripadanjem, zabavom, moći, ili pokušaj povećavanja sniženog samopouzdanja (sve vrlo tipične potrebe za razvojnu fazu u kojoj su). Polazeći od toga, treba istraživati druge načine za zadovoljavanje ovih potreba kod tinejdžera i to načine koji su za njih izvodljivi, a ne samo nametnuti iz pozicije odrasle osobe. Ukoliko se posumnja na razvijanje zavisnosti od ovih supstanci, treba se obratiti za mišljenje, podršku ili pomoć stručnjaku.

Svetska statistika pokazuje da su muškarci odgovorni za ogromnu većinu nasilja u svetu.  Statistika u Srbiji pokazuje isto. Prošle godine je protiv maloletnika podneto 2.513 krivičnih prijava, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Konkretnije, neki od podataka su:

> od ukupnog broja oko 10% su devojke, znači 90% su momci;

> najviše je onih od 17 godina, pa od 16, 15 i 14 godina

> maloletnici su najviše, čak polovinu krivičnih dela za koje su prijavljeni, počinili protiv imovine (najviše su krali, pljačkali, uništavali imovinu, uzimali tuđa kola,..), a protiv 98 maloletnika je podneta prijava za nasilje u porodici i 36 je počinilo dela protiv polne slobode (silovanje, nedozvoljene polne radnje, poln uznemiravanje, obljuba).

U priči o agresivnosti kod muškaraca možemo sresti dve teorije. Teorija seksualne selekcije i teorija društvene uloge. Prva teorije kaže da se muški pol  takmiči za reproduktivni uspeh, pa je i generalno agresivniji, posebno prema drugim pripadnicima muškog pola – agresivnost je ljudska priroda. Druga teorija kaže da su razlike sociološke, zasnovane na tradicionalnoj podeli rada, da socijalizacija oblikuje specifične identitete, očekivanja i ponašanja koji su pretpostavljeni za polnu pripadnost – agresivost  je stečena vaspitavanjem.  Ove dve teorije se dopunjuju. Iako je biološke predispozicije teško promeniti, mnogi ključni faktori u muškom nasilju, a koji imaju veze sa načinom na koje ih društvo socijalizuje mogu se osporiti i promeniti na bolje.

 

Današnji mladi teško zadovojavaju svoje potrebe za socijalnom povezanošću, fizičkim kontaktom, egzistencijalnom sigurnošću, samounapređivanjem,…sve ovo objašnjava frustriranost koju osećaju savkodnevno i koja predstavlja jedan od važnih rizikofaktora u razvoju agresivnih oblika ponašanja u toku nošenja sa frustracijom i/ili rešavanja problema.

 

Način na koji se podižu dečaci, te buduće mladiće i muškarce ostavlja bez dovoljno razvijenih životnih veština – od nesamostlnosti u svim dnevnim kućnim poslovima, preko neimanja veština asertivne komunikacije, do nemogućnosti samoregulacije svojih osećanja i ponašanja. Društvene vrednosti su takve da mešaju maskulinost i toksičnu muškost, što zbunjuje mlade muškarce – da li  biti nežan, emotivan, blage naravi znači manje muško u bilo kom smislu?!? Za iskazivanje ovakvih osećanja i misli, neretko, od malih nogu, pripadnici muškog pola trpe nasilje – od zabranjivanja da se osećju na određen način, preko ruganja i socijalnog isključivnja, do fizičkog nasilja. S tim u vezi je i činjenica da je muška populacija podložnija problemima sa fizičkim i mentalnim zdravljem – kardiovaskularne bolesti, bolesti prekomerne težine, depresivna raspoloženja, anksioznost, zloupotreba alkohola i droga, atisocijalni oblici ponašanja (pa i krivična dela kao najozbiljniji poremećaj u ponašaju).

Danas mladi muškarci neretko odustaju od visokog obrazovanja radi potrage za poslom i što ranijom i većom zaradom. Društvo je oduvek od muškaraca očekivalo da on bude taj koji radi, zarađuje, izdržava i po tome se meri njegova adekvatnost, pa i prvlačnost.  Međutim, tržište rada je neuslovno – prekomerni sati rada, niska primanja, probni rad koji poslodavci zloupotrebljavaju, neizvesnost, nesigurnnost. Standardi provlačnosti, pored materijalnog statusa, podrazumavaju i dobar izgled, popularnost, snagu, neustrašivost, neimanje slabosti. Za jedno ljudsko biće previše.

Na internetu postajemo svi izolovani u okviru odeđenih sadržaja, sistema vrednosti koji nameće algoritam,  pa nam se menja realnost, vrednosti, fokus (npr. ekstremizam, mizoginija, teorije zavere,…). Usamljenost mladića je ogromana. Sve je više društvenih mreža, no one udaljavaju od građenja prijateljstva uživo, a izbor potencijalnih partnera izgleda kao izbor po katalogu (prate se mnogi, lajkuju, piše u inboks,…),  ni na koga posebno se ne obraća pažnja niti ulaže vreme  i trud u odnos sa konkretnom osobom. Ovako se gubi svaka prilika za smislenije odnose i ostaje se usamljen.

 

Samo iskrenim sagledavanjem uzroka muškog nasilja možemo se nadati da ćemo smanjiti stopu nasilnog kriminala u zajednici. Štaviše, prepoznavanje da je nasilje u velikoj meri muški problem omogućava društvu da usmeri svoje napore na menjanje  faktora rizika koji uzrokuju onako sramotnu polnu/rodnu statistiku. Povezivanje sa drugima uživo, otvorenost za teške teme i one koje nas zbunjuju, ohrabrivanje da se podjednako dobro brinemo i o fizičkom i o mentalnom zdravju, preventivni programi za sprečavanje nasilja, razvijanje nultne tolerancije na nasilje na nivou celog društva, razvijanje usluga u zajednici koje će prepoznavati i zadovoljavati  potrebe dece i madih kako bi se problemi u ponašanju prevenirali ili kvalitetno tretirali…je lekovito!

„On je emotivan“ ili „Ona je emotivna“ jesu izjave koje neretko čujemo danas. Šta bi tačno ova izjava trebalo da znači ?

Pre svega, važno je da znamo da su strah, bes, tuga, sreća, iznenađenje i gađenje osnovne, odnosno primarne emocije. Za primarne emocije kažemo da su urođene, a to znači da sa njima dolazimo na ovaj svet. Zatim, svaka od navedenih emocija ima svoju fiziološku osnovu, koja aktivira jedinstveni skup telesnih signala. Pored toga, primarne emocije su nezavisne od kulture, što znači da su zajedničke svim ljudima na planeti. Na kraju, svaku navedenu emociju karakteriše jedinstveni izraz lica. Sada kada znamo da prisustvo emocija nije ono što nas razlikuje, već ono što je zajedničko svim ljudima, šta onda mislimo kada kažemo za nekoga da je emotivan

 

Svi osećamo emocije, ali se na različiti način nosimo sa njima. Sa kapacitetom za osnovne emocije se rađamo, ali šta ćemo sa emocijama da učinimo  jeste lekcija koju treba da naučimo. Stepen u kojem smo savladali kontrolu emocija jeste odlika po kojoj se razlikujemo jedni od drugih.  Prva tačka na putu ka sticanju kontrole jeste svesnost – da bismo bilo šta promenili moramo prvo biti svesni. Pitanja koja možemo postaviti sebi jesu: na koji način osećam tugu ?, koje situacije me čine tužnim ?, šta uradim sa tugom koju osećam ?, da li je zadržim za sebe ili je podelim ? , ako je podelim na koji način to činim ? Navedeni skup pitanja možemo postaviti za svaku primarnu emociju kako bismo postali svesni njenog prisustva.

Zatim, veoma je važno da uvidimo različite posledice različitog komuniciranja emocija.   Na primer, ukoliko me u toku svađe sa roditeljima preplavi ljutnja šta sve mogu učiniti ? Pretpostavimo da će se svi ljudi u ovakvoj situaciji susresti sa ljutnjom, ali neće svi učiniti isto sa onim što osećaju. Dakle, mogu verbalno da vređam roditelje ili čak fizički nasrnem na njih, mogu da se zatvorim u svoju sobu i budem sam sa svojom ljutnjom, ali mogu i da odem na trening ili pozovem najboljeg prijatelja i sa njim podelim svoje iskustvo. Sigurno je da sve možemo, ali pitanje je šta želimo i šta dobijamo.

Na kraju, posebno značajan aspekt kontrole emocija jeste asertivna komunikacija. Naravno, kako bismo podelili emocije koje osećamo moramo prvo biti svesni njihovog postojanja, a zatim i voljni da ih iskomuniciramo sa drugima. Asertivnom komunikacijom obaveštavamo okolinu o onome što osećamo i šta želimo, šta nam treba, bez napadanja i okrivljavanja druge strane. Ovakvo oslobađanje emocija u spoljni svet, pozitivno utiče na naše zdravlje i pravi prostor za podršku koju nam je važno imati. Nasuprot tome, potiskivanjem emocija blokiramo put za razumevanje i podršku koju možemo dobiti od okoline, zadržavamo emocije unutar tela što negativno utiče na naše zdravlje i ostajemo usamljeni jer tuga je lakša, a sreća lepša kad se deli.  Sigurno smo svi makar jednom do sada bili povređeni od strane prijatelja. Možemo li se prisetiti koje su sve emocije bile prisutne i šta smo tada uradili ? Do čega je naše ponašanje dovelo i da li bismo možda sada nešto promenili ?  „Hej, želim sa tobom nešto da podelim. Osećam se jako povređeno zbog toga što si uradio/la. Veoma sam tužan/a i ljuta i sigurno svašta još nešto jer su mi emocije pomešane. Možda ne moramo sada razgovarati o tome, jer mi je potrebno vreme, ali mi je bilo važno da podelim sa tobom ono što osećam“. Kako vam ovo zvuči ?  Navedeni primer ujedno oslikava veliku zanimljivost u vezi sa emocijama. Naime, postoji uverenje da je ljutnja suprotna od ljubavi. Međutim, ako razmislimo o tome na koga se ljutimo razumećemo da se ljutimo na one koje volimo. Takođe, ljubav nema količinu, već različite načine. Tako da: „ovako“ ili „onako“ pre nego „ovoliko“ ili „onoliko“.

Dakle, ako emocije predstavljaju opremu sa kojom dolazimo na ovaj svet onda to sigurno znači da imaju veoma važnu funkciju u našim životima. Možda nam one služe kao smernice koje nam govore ka čemu i ka kome treba da idemo ili od čega i od koga treba da odemo. Svakako, ako su već one dar od života zašto da ih ne prigrlimo i ne upotrebimo na najbolji mogući način ?

 

>>> Kristina Stanković, psiholog, volonter Educentra

Rana prevencija je pojam koji se poslednjih godina provlači kroz brojne i sasvim različite oblasti, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu. Međutim, koliko smo zaista upoznati sa ovim pojmom i koliko smo zaista spremni da priznamo, prvenstveno sebi, a potom i drugima, da smo naše dete ili mi sami, u riziku da  imamo neku vrstu problema? U okviru ovoga, postavlja se i još jedno vrlo važno pitanje: ,,Kako prepoznati problem?”

Problemi u ponašanju su brojni, samim tim se i ispoljavaju na razne načine. Bez obzira na životni domen u kome se javljaju, svi problemi se razvijaju postepeno, što je jedan od glavnih razloga njihovog težeg uočavanja. Međutim, onog trenutka kada određena ponašanja krenu da ometaju svakodnevni život, tada ona postaju problem.

Tokom života se možemo suočavati sa brojnim takozvanim ,,faktorima rizika“ , koji mogu dovesti do razvoja neke vrste problema u ponašanju. Međutim, nekada jedan isti faktor rizika neće dovesti do problema u ponašanju kod različite dece. Ovo se dešava zahvaljujući brojnim ,,protektivnim faktorima“, koji se kod svakog pojedinca, takođe, razlikuju. Oni predstavljaju dobar način borbe protiv nastanka različitih problema u ponašanju, samim tim i u razvoju, pa jačanju ovih faktora treba posvetiti adekvatnu pažnju.

Uzmimo za primer lošu vršnjačku grupu kojoj dete pripad,  kao faktor rizika. Ovaj faktor rizika je kod dece, kojima roditelji ne posvećuju dovoljno pažnje, ne uvažavaju njihove potrebe, imaju manjak kontrole, uz lošu i/ili siromašnu komunikaciju – vrlo jak. Vršnjačka grupa, kao riziko-faktor, može  prouzrokovati razvoj brojnih poremećaja u ponašanju, npr. prekidanje školovanja, nasilničko ponašanje, zloupotreba alkohola i droga, delinkventno ponašanje, pa i  bolesti zavisnosti.  Međutim, kada dete, pored loše vršnjačke grupe, ima podršku i razumevanje porodice, sa kojom ima razvijenu komunikaciju i koja vodi računa o kretanju i uopšteno životu svog deteta, verovatnoća da će doći do razvoja ranije pomenutih problema u ponašanja je znatno manja. U skladu sa ovim, kada bi dete posedovalo i još neke protektivne faktore, koje  kod njega negujemo i podstičemo, poput veštine rešavanja problema, kontrole besa, jačanja karaktera i sl., verovatnoća da će određeni faktor rižika kod ovog deteta dovesti do problema je sve manja i manja.

Zato je jako važno da, kada primetite da dete ispoljava znake bilo kog faktora rizika, znate kome se možete obratiti za pomoć i sprečiti nastajanje problema u ponašanju. Ako je već došlo do pojave nekog od problema u ponašanju, treba se što ranije posvetite promeni već usvojenog obrasca ponašanja, jer je tada veća  verovatnoća da će se taj nepravilni obrazac ispraviti i zameniti prihvatljivim i poželjnim ponašanjem.

 

Autor teksta: Tamara Jovanović, studentkinja Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, smer Prevencija i tretman poremećaja ponašanja i volonterka Educentra

Šta stoji iza toga da deca tinejdžerskog uzrasta  beže od kuće?

 

Nema pokazatelja o postojanju jednog razloga… Druženje sa rizičnom grupom vršnjaka, zloupotreba alkohola i droga, nasilje koje trpe u porodici,…su neki od razloga koji, obično, prvi padaju na pamet. No, Centri za socijalni rad sada se suočavaju ne samo sa nasijem u porodici kao uzrokom ovakvih postupaka, već i sa problemima u komunikaciji, koji mogu da budu i posledica novih granica koje roditelji postavljaju svojoj deci, sada tinejdžerima, koji će se protiv tih granica boriti. Deca nalaze nove načine da prevaziđu te granice. Rečenica izrečena u vidu pretnje “pobeći ću od kuće” sada se učestalije javlja kao sredstvo manipulacije, ali do bežanja od kuće i dolazi, čini se, kod sve većeg broja tinejdžera.

 

Izazovi dolaze „iznutra“ i od spolja. Većinom su promene raspoloženja normalan deo nekih faza razvoja. Nije neobično da se tinejdžeri, na primer, u jednom trenutku smeju, a odmah potom prevrću očima ili besne. To se dešava iz fizičkih, emocionalnih, socijalnih i psiholoških razloga, koji su očekivani za uzrast. Pandemija Covid-19,  kao spoljašnji faktor,  je samo povećala osetljivost tinejdžera/adolescenata – oni spadaju u najranjivije grupe. Nedostatak socijalnih interakcija i ograničenog druženja došlo je u dobi kada se formira ličnost i kada se deca preispituju. Nema zabavnih ni kulturnih sadržaja i sve se svelo na druženje u parku i upoznavanje preko mreža. Sva ograničenja, ma kako bila opravdana, ne mogu da suzbiju potrebu tinejdžera da testiraju svoje granice. Testiranje granica, samo po sebi, nije loše,  naprotiv, a deci je to sada ograničeno. Odrasli idu na posao, deca u vrtiće i škole, ali tinejdžeri i adolescenti, dakle srednjoškolci i studenti  nemaju takvu strukturu dana i zato su judni od najugroženijih. U toj populaciji je mnogo više anksioznosti, napada panike, neizvesnosti, nemogućnosti planiranja…

 

Pitanje je kako se ovakve situacije mogu izbeći, kako pomoći roditeljima da prepoznaju da nešto  nije kako treba i da na vreme potraže pomoć?

 

Posledice svega do sada navedenog se već sada vide u psihološkom stanju tinejdžerta/adolescenata. Može se odraziti na dalje obrazovanje, na odustajanje od željenih ciljeva, razvoj problema sa mentalnim zdravljem koji zahtevaju i psihijatrijsku pomoć. Međutim, osećanja nesigurnosti i nestabilnosti ne moraju nužno da odu u patologiju. Šteta se može ublažiti,  ali se sa decom mora raditi i mora razgovarati.  Nikada ne recite „nije to ništa, proći će“. Blag pristup je uvek prihvatljiviji od osuđivanja. Ako su roditelji svaki dan u blizini svoje dece, uglavnom znaju šta se dešava u njihovim životima, mogu da uoče promene raspoloženja i da primete ili saznaju da li su i zašto njihova deca tužna, ljuta ili pod stresom. Prva preporuka je biti prisutan  i komunicirati bez osuđivanja, čuđenja i umanivanja važnosti onoga što dete- tinejdžer govori, oseća,… Važno je i da roditelji saznaju o faktorima rizika i znacima na koje treba da obraćaju pažnju. Jedinstveni su faktori koji mogu da povećaju ranjivost deteta. Oni mogu biti biološki, fizički, socijalni i psihološki. Svi ovi faktori mogu doprineti razvoju problema sa mentalnim zdravljem:

• biološki- genetika, porodična istorija mentalnih bolesti,…
• fizički- traumatske povrede i oboljenja, hronične bolesti i stanja, neurednost jela i spavanja…
• socijalni- raskidi, sukob prijatelja, sukob porodice, preseljenje, promena škole…
• psihološki- stres, gubitak, zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje u porodici i/ili vršnjačkoj grupi, kao i na internetu…

Pored navedenog, važno je da roditelji nauče svoju decu veštinama rešavanja problema, uz to proveravajući sa njima da li su razmatrana rešenja moguća iz ugla deteta ili ih je potrebno prilagoditi konkretnom detetu i/ili situaciji. Svaka vrsta ograničavanja kretanja tinejdžeru, na duže staze nema nikakve efekte, a uglavnom ne daje rezultate ni sada i ovde – zaključati ih ne mogu i u krajnjem, konačna odgovornost je na tinejdžeru šta će izabrati, uraditi,…bez obzira koliko se dobro roditelji postavili.

 

A šta je sa roditeljima „odbegle“ dece?

 

Dešava se da, uprkos tome što roditelji rade sve ispravno ili se to trude, njihova deca ipak pobegnu. Neka beže i po više puta. Bežanje od kuće je najgora noćna mora svakog roditelja. Na ovo roditelji reaguju na dva načina: sami traže dete ili prijave policiji šta se desilo – oba pristupa roditelju mogu da nanesu dodatnu povredu i štetu.

Roditelji koji sami krenu u potragu za svojim detetom, mole ih da se vrate kući, ali kad se dete vrati, postavlja se pitanje nema li sada to dete veću moć od roditelja, da li će i u budućnosti za bilo šta igrati na kartu bežanja, da li se podstiče da to učini ponovo sledeći put kada se pojavi problem?  Roditelji koji prijave odlazak od kuće policiji, iako je to možda i najteže za uraditi, neretko dobiju reakcju od policije koja je kritizerska, osudjujuća – „Zašto ste dopustile detetu da pobegne?“ – dovodi u pitanje celokupnu roditeljsku veštinu do sada, implicirajući da su roditelji krivci. I jednima i drugima, dodatno, nedostaje podrške ostalih članova porodice, uže i šire  zajednice. Sami su u svojoj agoniji.

 

Roditelji sami sebi mogu da pomognu tako što će imati zaista jasna i dosledno primenljiva  pravila  u porodici: „Ako pobegneš, moraš sam/a da se vratiš. Neću te tražiti, niti zvati sve tvoje prijatelje. Ako nisi kod kuće kada to treba da budeš i ne javljaš mi se, pozvaću policiju “. Kada se dete vrati kući, prvo pokažite svoja prava osećanja – za većinu roditelja je to osećaj olakšanja i radosti što je dete dobro i na sigurnom, iako je ljutnja ono što dete doživi od roditelja; ako je potrebno, treba detetu dozvoliti da se okupa, jede, odmori, a onda se može o dogadjaju i ozbiljno razgovarati. Iskren razgovor o osećanjima i razmišljanima obe strane je važan. To nije svadja i napadački pristup, već asertivnost – objašnjavanje svojih osećanja i misli i zastupanje svojih potreba i želja. Dete se može pitati o tome šta će to biti drugačije u načinu na koji rešava probleme ubuduće i predočiti mu se šta će roditelj uraditi sledeći put kada ono poželi da pobegnete.

 

Ukoliko ništa od ovoge ne napravi razliku u odnosima i ponašanjima unutar porodice, potrebno je obratiti se stručnjacima specijalizovanim za tretman problema u ponašanju dece i mladih. Praksa je pokazala da je rešenje moguće.

Izazovi koji se stavljaju pred decu i tinejdžere sve su složeniji zbog uslova u kojima danas odrastaju i to može da se odrazi na mentalno zdravlje deteta/tinejdžera. Pored izazova koji dolaze spolja, postoje i oni koji dolaze “iznutra”. Većinom su  promene raspoloženja normalan deo nekih faza razvoja:  na primer tantrumi na uzrastu od dve ili tri godine, pojava strahova i privremeno vraćanje na ranije faze razvoja u toku detinstva,  promenljivost intenzivnih osećanja u toku adolescencije (od jedanaeste godina pa do osamnaeste, dvadesete godine), kao i “epizodne” emociobalne krize u nekim teškim životnim situacijama ili događjajima. Nije neobično da se tinejdžeri, na primer, u  jednom minutu smeju, a u drugom prevrću očima ili besne. To se dešava iz  fizičkih, emocionalnih, socijalnih i psiholoških razloga, koji su očekivani za uzrast. Ako su roditelji svaki dan u blizini  svoje dece, uglavnom znaju šta se dešava u njihovim životima i mogu da uočite promene raspoloženja i da primate ili saznaju da li su i zašto njihova deca  tužna, ljuta ili pod stresom.  Dakle, prisutnost i komunikacija bez osuđivanja, čuđenja i umanivanja važnosti onoga što dete/tinejdžer govori, važni su i često dovoljni da roditelji primete i to kada sa njihovim detetom nešto ozbiljnije nije u redu. Često, ne i uvek. Kako deca odrastaju, sve su samostalnija i više svoja i mogu da biraju da ne podele sve što im se dešava ili ih muči sa roditeljeima.  Zato je važno da roditelji saznaju o faktorima rizika i znacima na koje treba da obraćaju pažnju u toku rasta i razvoja deteta, od malih nogu pa do odraslog doba.

Faktori koji mogu povećati ranjivost deteta i doprineti razvoju problema sa psihološkim, mentalnim, zdravljem mogu biti:

• biološki (genetika, porodična istorija mentalnih bolesti)
• fizički (traumatske povrede i oboljenja, hronične bolesti i stanja, neurednost jela i spavanja,…);
• socijalni (raskidi, sukob prijatelja, sukob porodice, preseljenje, promena škole,…);
• psihološki (stres, gubitak, zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje u porodici i/ili vršnjačkoj grupi, kao i na internetu,…).

Znaci za zabrinutost su:

• ako primetite da su vaša deca ili tinejdžeri neraspoloženi dve ili više nedelje;
• ako primetite da ih (ne)raspoloženje sprečava da ispunjavaju svoje uobičajene dnevne obaveze i da se povlače iz aktivnosti koje inače jako vole;
• ako nemaju motivaciju za većinu ili sve aktivnosti;
• ako ne mogu zadržati prijatelje i ostaju sami;
• ako su promenili svoje navike u jelu i/ili spavanju (manje ili više jedu, manje ili više spavaju, nemaju apetit, imaju nesanicu,…);
• ako u školi ne uspevaju da rade toliko dobro kao nekada;
• ako osećaju beznadežnost i ne vide svoju budućnost;
• ako pokazuju problematično ponašanje (agresivnost prema ljudima i stvarima, nesavladiv prkos i inat, nepoštovanje bilo kog autoriteta, antisocijalno ponašanje, upotreba alkohola i/ili droge, laganje, kradje, promiskuitet,…);
• ako razmišljaju da naude sebi ili su to već radili (npr. samopovredjivanje, rizična ponašanje/aktivnosti koje ih zdravstveno mogu ugroziti, priča o samoubistvu i/ili njegovo planiranje)

Svi problem sa emocionalnim, psihološki, mentalnim zdravljem mogu biti različitog oblika i intenziteta, ali se mogu i prevazići uz stručnu pomoć. Zato ne oklevajte da se obratite psihologu, psihijatru, psihoterapeutu ili bar, za početak, lekaru opšte prakse koji vas može uputiti na pravu adresu. Ovo ni vaše dete, tinejdžera ni vas kao roditelje ne čini slabima i lošima, naprotiv –  govori o vašoj svesnosti, hrabrosti i snazi da se sa problemom izborite u korist sreće vašeg deteta, vas i cele porodice.

Podrška u prevazilaženju kriznih situacija i problema  u različitim razvojinim periodima odrastanja je ključna kako bi deca i tinejdžeri  razvili dobre navike u ponašanju, stabilnost i otpornost na polju emocija i kritično mišljenje.

 

*Tekst je objavljej u Blicu , u februaru 2021. g.

Živimo u svetu gde se realno i nerealno prepliće. Ne naviknuti na strpljenje da promišljamo o činjenicama i da kritički mislimo, dolazimo u situaciju da nam se, neretko, realno i nerealno stapa u jedno.

Nije dugo trebalo da, nakon pojave interneta, on postane način da pobegnemo od realnosti. Pretvorili smo ga u nešto zavodljivo, jer nam dozvoljava zadovljavanje potreba za povezanšću – sada sa hiljadama ljudi u nekoliko minuta i jer čini da voajerizam nije društveno neprihvatljiv već standard – kada bi gledali kroz prozor kako neka osoba živi, kako je uredila dom, šta kuva i jede, sa kim se druži, kakav donji veš nosi ili kako izgleda bez njega i sl., bili bi proglašeni za „nenormalne“, perverzne, a preko društvenih mreža i sami to nudimo i dobro je što druge gledamo, jer to može njima doneti prestiž u slavi i/ili novcu. Pretvorili smo ga i u prostor za nebavljenje svojim problemima i nezadovoljstvima – priključujemo se u tudje (većinom izmišljene) živote, projektujemo u njih svoje težnje, želje, komplekse, osećanja i tako proživljavamo deo onoga što (mislimo da) ne možemo sami. Dozvolili smo da internet radi na i sa našim ljudskim slabostima: emotivnim,  psihološkim, intelektualnim.

Odrasli ovoga nisu svesni u meri koja je neophodna, pa tek toga ne mogu biti svesna deca. I jedni i drugi jednako konzumiraju sadržaje sa pametnih uredjaja, od TV emisija i rialiti programa do blogova i sajtova i društvenih mreža – svako je našao nešto čime je okupiran na nivou pasivnog primalaca poruka, bez promišljanja o tim porukama.

***

Ovakvo stanje je idelano tlo za pojavu i veliki uspeh javnih ličnosti koje čak i nisu zaista ličnosti – nisu ljudska bića, već digtalni roboti, dakle – likovi. Sa ovim likovima naša deca komuniciraju, dopisuju se, za njih se vezuju i drže im stranu. Iako tehnologija nezaustavljivo ide napred i tako i treba da bude, problem nastaje ako se ista koristi za manipulaciju, a još veći problem ako nismo ni svesni da smo izmanipulisani. Nekoliko je tu važnih tačaka:

1. Netransparentnost – kompanije koje kreiraju i animiraju ove likove, pa i zaradjuju na njima, nisu uvek otvorene, iskrene u vezi sa tim da je upitanju robot. Neki će reći da jeste, neki će prećutati, a neki će uvek ostaviti sumnju i prostor za lično tumačenje svakog konzumenta (npr. reći će da ne greše oni koji misle da je robot, ali taj robot sebe doživlajava kao čoveka i ne zna da je robot, te da zbog onoga što veruje da je on to i jeste). Ovo samo pojačava gubljenje granice sa realnošću , utapanje deteta, tinejdžera u virtuelno, gubljenje kontakta sa stvarnošću, što je rizik od razvoja niza psiholoških problema, problema sa mentalnim zdravljem.
2. Manipulativnost – iza robota koji je, kao lik, na uzrastu od 17, 18, 19 godina i koji je namenjen tinedjdžerima da ga gledaju, prate, vole, plaćaju (roditeljskim novce, jer treba kupiti majicu, pernicu, kartu za nastup tog robota,…) stoji grupa odraslih muškaraca i žena koja se dogovara i oko toga šta će ta lik osećati, kako će se ponašati, koje će probleme imati,…Dakle, ovde nema ničeg od osobina i volje pravog tinedjžera, a mogu se provući poruke koje su neprimerene za uzrast pratilaca koji jesu pravi tinejdžeri.
3. Poistovećivanje sa nepoistovetivim – digitalni robot nema zaista iskustva, osećanja, stavove, izazove, privilegije koje bi moga da ima da je pravi čovek, ali to nije prepreka da se sve to “živi” na društvenim mrežama. Ako znamo da su tinejdžeri skloni povodljivosti za vršnjacima, a digitalne robote doživljavaju kao vršnjake  oponašaće ih, želeće da rade isto što i oni (npr. da se slikaju na šinama voza ili odigraju koreografiju na prikolici automobila koji vozi autoputem, što znači opasnost od povrede ili pogibije), duboko će saosećati sa njima (npr. kada se dva robota posvadjaju, raskinu, razbole, izgube nešto ili nekoga, tinejdžeri će o tome slušati, čitati, gledati, pratiti dogadjaje iz života omiljenog robota, što može da znači posrednu  traumatizaciju  našeg tinejdžera), braniće ih od svih i svega (npr. staće na stranu omiljenog robota i organizovati napad na one koji su na strani njegovg/njenog suparnika, što znači da će vršiti digitalno nasilje punom snagom).

***

Da li je ovo  kraj ili samo stepenik više koga treba preći na putu naše dalje evolucije?  Ljudi su savršeno nesavršena bića, svako od nas ima neke svoje specifičnosti i po tome smo posebni i to nas je oduvek privlačilo jedni drugima i  zauvek će.  Ljudi su tvorci svakog tehnološkog napretka, naše intelektualne i emocionalne kapacitete ni jedna druga vrsta pa ni stvar ne mogu nadmašiti. Ljudskost uvek prevlada, uprkos krizama u kojima se, naizgled gubi.

Baš zato što imamo te kapcitete, trebalo bi da ih i koristimo. Da osvestimo da smo dozvolili da budemo pasivni primaoci svega što nam se servira, a da gotovo ništa ne dovodimo u pitanje i ne tražimo sa više srana informacije koje će nam pomoći da objektivno i kritički sagledamo ono što je pred nama. Potom i da razvijamo svoje kritičko mišljenje, a i kritičko mišljenje našeg deteta: znanje (poznavanje i razumevanje informacija), povezivanje (tražiti veze izmedju znanja koja imamo), analiza (procena, evaluacija smislenosti i svrsishodnosti onoga što znamo) i primena.

U digitalnom vremenu, ovo je, u stvari, lakše nego ikada, a i povezuje nas više sa decom koja će nas naslediti. Budimo odgovorni prema onima za koje kažemo da najviše volimo – našoj deci.

Grupa dece i mladih sa problemima u ponašanju je specifična grupa koja spada u osetljivu grupu dece, često marginalizovanu kako od društva (etiketiranje, odbacivanje), porodice i vršnjaka, tako i od samog sistema koji bi trebao da im pruži podršku i zaštitu. Mnogi profesionalci koji rade sa ovom grupom dece, a pripadaju sistemu socijane zaštite, često nisu motivisani za rad sa njima niti veruju u mogućnost promene. Zbog toga, ono što najviše karatkeriše ovu decu je nepoverenje prema odraslima i teško formiranje bliskih odnosa.

No, promena je ipak moguća. Deca imaju pozitivne osobine koje mi odrasli treba da prepoznamo i vrednujemo. Na taj način će i oni sami početi da veruju u sebe i krenuće putem promene. Treba odustati od globalnog vrednovanja sebe i drugih i posmatrati svaku osobu pojedinačno. Kod dece i mladih je izuzetno važno povećati sopstvenu fleksibilnost, učiti ih da bezuslovno prihvataju sebe, druge i životne  uslove, ali kroz kritički osvrt na ponašanje i vrednovanje istog. Na taj način deca mogu da prave dobre izbore u životu i da budu sigurni u svoju odluku koja je autentično njihova, a ne proizvod uticaja drugih.

Obzirom da je potrebno izmeniti stavove i mišljenje kako bi izmenili i ponašanje, najviše je primenjiv savetodavni direktivan rad, kao što je kognitivno bihejvioralna terapija. Neke od tehnika u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju podrazumevaju:

> Ukazivanje na to kako utičemo na naše emocije i predstavljanje načina kako ih promeniti. Klijenti dobiju jasan uvid u to šta je to šta ih navodi da se tako ponašanju i kada dođu do uvida, stvaraju se uslovi za promenu u pogledu stavova i uverenja, a samim tim i njihovih reakcija i tumačenja raznih situacija kao provokativne.

> Prevođenje emocionalnog uvida u bihejvioralni (ponašajni) uvid. Ovo je naročito važna tehnika za rad sa ovim klijentima, jer oni često postupaju iz emotivnog reagovanja zbog čega se kasnije loše osećaju. Roditelji uglavnom nisu razvili dobre modele kod dece kako da se nose sa negativnim emocijama, pa deca i mladi negativne emocije  ne prihvataju i kroz odrastanje uče da ih potiskuju. Kroz prevođenje negativnih nezdravih emocija (npr. bes) u negativne zdrave emocije (npr. ljutnja) i razvijanje uveranja klijenta da je u redu da se tako oseća, stvara se prostor za učenje novih modela ponašanja u situacijama koje izazivaju negativne emocije.

> Jasno definisanje cilja, razrađivanje manjih ciljeva i merenje postignutih rezultata na nivou ponašanja, osećanja, stavova. Na ovaj način se pomaže roditeljima da lakše prate svoje dete i ovakav plan im daje dodatnu podršku, kada osete da više ne mogu da izdrže (roditelji su često skloni da minimiziraju promene ili se već pri prvom manjem prekršaju vraćaju na stari obrazac ponašanja i reagovanja u odnosu na dete, što može biti destimulišuće). Takodje, ovo pomaže roditeljima da usvoje novi model vaspitavanja, koji je za njih prihvatljiv  i efikasan u vaspitanju dece.

> Zadavanje zadataka. Između dva susreta klijenti često imaju zadatke koji se analiziraju na sledećem susretu.

Intervencija kod ovih klijenata mora biti pravovremena, brza i direktivna, jer to brže izaziva prve promene, koje razvijaju sampouzdanje kod klijenta.  Kada smo samopouzdani, onda možemo krenuti u promenu i drugih „nemogućih za promenu“ ponašanja. Ukoliko pustimo da vreme prolazi ili pokušavamo da ovo postignemo psihoterapijom, koja je ipak duži proces, možemo izgubiti dete ili adolescenta kao klijenta. Kada se klijent stabilizuje na „gorućim“ poljima, stvaraju se uslovi i za dalji, psihoterapijski, rad, ukoliko je neophodan i/ili to klijent želi.