Vejpovanje, šta je to?

Vape je elektronska cigareta koja zagreva tečnost sa nikotionom i drugim supstancama, između kojih su i različite arome i  pravi paru,  koja se udiše. Može biti različitih oblika koji podsećaju na olovku, USB, cigaretu,…i ukrašena crtežima, šarama. Sličnan tome je Puff, s tim što on sadrži određen procenat nikotinske soli – hemijsko jedinjenje nikotina koje pušačima omogućava kozumaciju većih količina nikotina uz udisanje manje pare.

Snuff je usitnjenjeno lišće duvana, do nivoa praha , koji se uzima direktim ušmrkavanjem, ne puši se. Snus mu je sličan, s tim da je prah vlažan i tada se konzumira tako što se premaže sluzokoža usta između gornje usne i desni zuba.

Iako se ovakvi proizvodi rekalmiraju kao bolje alternative običnim cigaretama, zbog drugačijeg sastava i broja supratnci – oni nisu ništa manje opasni, naprotiv, mogu biti i opasniji od klasičnih cigareta, posebno po zdravlje tinejdžera i mladih.

Fizički i psihološki efekti ovih proizvoda

Nikotin ometa pravilan fizički ravoj mozga kod tinejdžera. Deo mozga koji kontroliše tzv. izvršne funkcije – planiranje, fokusiranje, koncentraciju, pažnju, kontolu impulsa,… – razvija se do 25 godine. U tom delu mozga (čeonom ili tzv. predfrontalnom), nikotin se „kači“ za supstance (neurotransmitere) koje prenose električne signale između nervnih ćelija u mozgu  i ometaju komunikaciju između nervih ćelija, pa time i uspostavljanje veza između njih. Rezultat toga je lošija pažnja i samokontrola, koja može ostati problem i u odraslom dobu.

Nikotin, takođe,  u mozgu otpušta hemijsku supstancu (dopamin) koja utiče na motivaciju, želju, uživanje, nagon, san, raspoloženje,… dakle, stimulans je. Rezultat je osećaj zadovoljstva ili relaksiranosti, koji se lako i brzo postiže uzimanjem nikotina, ali jednako brzo i opada, te se pojavljuje potreba da se osećaj ponovi ponovnim uzimanjem nikotina. Zato se od nikotina može postati zavisan.

Udisanje pare koja je, dakle, topla, sadrži nikotin i veliki broj drugih hemijskih supstanci, dodatno loše utiče i na zdravlje pluća, povećavajući rizik od dobijanja raka pluća. U slučaju Snus-a, dolazi i do opekotina sluzokože, mučnine, glavobolje, vrtoglavice,…

Zašto tinejdžer vejpuje?

Tinejdžeri koriste ove proizvode bez prethodnog znanja i razumevanja proizvoda i njihovih negativnih efekata. Oni su pod uticajem reklama koje su „krojene“ baš po meri tinedjdžera i pod uticajem influensera koji pokazuju i koriste ove proizvode na najpolularnijim društvenim mrežama na kojima su mladi (trenutno, to je TikTok). Takodje, pod uticajem su i vršnjaka, koji privlače veliku pažnju ili dobijaju na popularnosti kupovinom i korišćenjem ovih proizvoda u školi, napolju, u kafiću, klubu,… Konačno, ovi proizvodi mogu biti i stausni simbol, jer ipak koštaju  određen novac, koji, uglavnom, prevazilazi iznos za užine ili džeparce. Videvši nekoga ili neke da kupuju i koriste ove proizvode i dobijaju pažnju i popularnost,  mnogi požele da se uklope, da budu popularni na taj način, jer –  biti popularan je,  današnjim tinejdžerima, važnije i od toga da budu bogati ili da imaju kakav drugi uspeh.

Suočeni sa konkretnim, istinitim, naučno zasnovanim  infomacijama o efektima ovih proizvoda, tinejdžeri se nalaze u stanju kognitivne (umne, misaone) nelagode, jer su te infomacije potpuno suprotne onome što oni do tada znaju, pa tu vrstu neusklađenosti vrlo često razrešavaju tako što povećavaju sebi privlačnost onoga što su izabrali (ova pojava se zove kognitivna disonanca) – zato možemo čuti od njih da je, na primer,  vejp manje štetan i da ne smrdi i da je bolje koristiti to nego duvan ili marihuanu. Da ovako razmišljaju, pomaže im i sama razvojna faza u kojoj su, a koja podrazumeva da kritičko mišljenje nije razvijeno i da imaju osećaj da su svemogući, neunuištivi, posebni, najpametniji, najiformisaniji, uvek u pravu.

Gde su u svemu ovome roditelji i ostali odrasli?

Roditelji još uvek ne znaju i ne razumeju ove proizvode i trendove među tinejdžerima. Verujući u ono što im, možda, dete prenese, u stanju su i sami da kupuju svojoj deci ove proizvode i tako nesvesno saučestvuju u narušavanju zdravlja svoje dece i u održavanju popularnosti ovakih proizvoda među decom.

Regulatorna tela ne proveravaju, u potrebnoj meri, tržište i one koji na to tržište u promet stavljaju ove supstance, pa se tako iste nalaze u slobodnoj prodaji maloletnicima u radnjama ili preko internet prodavnica.

Da bi pomogli tinejdžerima da promene svoje stavove i/ili navike u vezi sa korišćenjem ovih proizvoda, najpre treba vrlo ozbiljno sagledati kakve vrednosti i modele ponašanja im pokazujemo kroz vaspitanje – roditelji pušači neretko pred decom  ističu kako im cigara baš prija uz kafu, posle obroka,  da ih opušta, a prema deci, koja probaju cigarete ili ovakve zamenske  proizvode, reaguju ljutnjom, kaznom, osuđivanjem,… Sličnu poruku im šalje i školski sistem, šira zajednica, državni sistem, jer dozvoljavaju ili bar ne sankcionišu prodaju ili upotrebu ovih proizvoda među maloletnicima. Tako se među tinejdžerima stvara pogrešan utisak da ako nešto nije zabranjeno, onda je potpuno dozvoljeno.  Dakle, u našem društvu su  standardni dvostruki, poruke su dvosmislene i konfuzija dece i mladih je veća, što predstavlja plodno tlo za dalju relativizaciju i umanjivanje problematičnosti ponašanja u vezi sa ovim proizvodima i navikama u upotrebi  među tinejdžerima.

U situaciji kada su ovi proizvodi u slobodnoj prodaji tj. lako dostupni i tinejdžerima, sa tinejžerima se o ovome treba pričati radoznalo, a ne kao inspektor – treba  slušati pažljivo koje informacije imaju, pa dopunjavati znanje drugim informacijama, razvijati diskuiju, predstavljati im opcije i njihove posledice, podržavati da donose ispravnije odluke. Koji god motiv da tinejdžer navede za korišćenje ovih proizvoda, isti ne treba omalovažavati, osuđivati, ismevati, napadati, već istražiti koje se to nezadovoljenje potrebe kriju iza tog motiva – to može biti potreba za nezavisnošću, pripadanjem, zabavom, moći, ili pokušaj povećavanja sniženog samopouzdanja (sve vrlo tipične potrebe za razvojnu fazu u kojoj su). Polazeći od toga, treba istraživati druge načine za zadovoljavanje ovih potreba kod tinejdžera i to načine koji su za njih izvodljivi, a ne samo nametnuti iz pozicije odrasle osobe. Ukoliko se posumnja na razvijanje zavisnosti od ovih supstanci, treba se obratiti za mišljenje, podršku ili pomoć stručnjaku.

Upis u srednju školu je jedan od važnih perioda kako u životu deteta tako i roditelja. Koju školu će deca izabrati, da li će imati dovoljan broj bodova za upis, kako će uraditi završne ispite,…? su česta pitanja koja sebi postavljaju i roditelji i deca. Zato je tim Educentra osmislio sveobuhvatan program podrške i pomoći deci na tom putu.

Pripremnu nastavu drži tim iskusnih stručnjaka iz matematike i srpkog jezika. Pripreme se održavaju od oktobra do juna, subotom, u trajanju od dva dvočasa.

Za svakog polaznika je obezbeđen materijal za obnavljanje gradiva. U toku trajanja priprema, pažljivo se prati svako dete i održava se redovan kontakt sa roditaljima, kako bi svi zajedno bili najbolja  moguća pomoć i podrška detetu u procesu dopunjavanja ili učvršćivanja svojih znanja.

S obzirom da je ovo stresan period za dete, pored nastavnika, uključeni su i psiholog i specijalni pedagog, radi psihološke podrške za decu koja pokazuju potrebu za ovom vrstom usluge (u slučaju da deca imaju tremu i razviju anksioznost pre polaganja završnih ispita, a važno je da prevaziđu ovo stanje i daju svoj maksimum na ispitu).

Ovako individualizovan pristup je moguć zahvaljujući radu u mali grupama – maksimalno do 5 polaznika.

Plaćanje je mesečno i cena obuhvata časove iz srpskog jezika i matematike, materijale za obnavljanje gradiva i dodatne/dopunske časove ukoliko  za njima bude potrebe u toku meseca, kao i psihološku podršku, ukoliko se i za njom pokaže potreba. Ukoliko postoji potreba ili želja i za pomoći u priprema za polaganje trećeg testa, rad će se planirati i organizovati  naknadno. Moguće je da dete pohađa i samo jedan od predmeta i u tom slučaju je cena niža.

Plaćanje se može izvršiti gotovinski ili preko računa.

Za sve dodatne informacije i prijave, na raspolaganju je mejl adresa educentar18@gmail.com i broj telefona 0643172649

Svetska statistika pokazuje da su muškarci odgovorni za ogromnu većinu nasilja u svetu.  Statistika u Srbiji pokazuje isto. Prošle godine je protiv maloletnika podneto 2.513 krivičnih prijava, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Konkretnije, neki od podataka su:

> od ukupnog broja oko 10% su devojke, znači 90% su momci;

> najviše je onih od 17 godina, pa od 16, 15 i 14 godina

> maloletnici su najviše, čak polovinu krivičnih dela za koje su prijavljeni, počinili protiv imovine (najviše su krali, pljačkali, uništavali imovinu, uzimali tuđa kola,..), a protiv 98 maloletnika je podneta prijava za nasilje u porodici i 36 je počinilo dela protiv polne slobode (silovanje, nedozvoljene polne radnje, poln uznemiravanje, obljuba).

U priči o agresivnosti kod muškaraca možemo sresti dve teorije. Teorija seksualne selekcije i teorija društvene uloge. Prva teorije kaže da se muški pol  takmiči za reproduktivni uspeh, pa je i generalno agresivniji, posebno prema drugim pripadnicima muškog pola – agresivnost je ljudska priroda. Druga teorija kaže da su razlike sociološke, zasnovane na tradicionalnoj podeli rada, da socijalizacija oblikuje specifične identitete, očekivanja i ponašanja koji su pretpostavljeni za polnu pripadnost – agresivost  je stečena vaspitavanjem.  Ove dve teorije se dopunjuju. Iako je biološke predispozicije teško promeniti, mnogi ključni faktori u muškom nasilju, a koji imaju veze sa načinom na koje ih društvo socijalizuje mogu se osporiti i promeniti na bolje.

Današnji mladi teško zadovojavaju svoje potrebe za socijalnom povezanošću, fizičkim kontaktom, egzistencijalnom sigurnošću, samounapređivanjem,…sve ovo objašnjava frustriranost koju osećaju savkodnevno i koja predstavlja jedan od važnih rizikofaktora u razvoju agresivnih oblika ponašanja u toku nošenja sa frustracijom i/ili rešavanja problema.

Način na koji se podižu dečaci, te buduće mladiće i muškarce ostavlja bez dovoljno razvijenih životnih veština – od nesamostlnosti u svim dnevnim kućnim poslovima, preko neimanja veština asertivne komunikacije, do nemogućnosti samoregulacije svojih osećanja i ponašanja. Društvene vrednosti su takve da mešaju maskulinost i toksičnu muškost, što zbunjuje mlade muškarce – da li  biti nežan, emotivan, blage naravi znači manje muško u bilo kom smislu?!? Za iskazivanje ovakvih osećanja i misli, neretko, od malih nogu, pripadnici muškog pola trpe nasilje – od zabranjivanja da se osećju na određen način, preko ruganja i socijalnog isključivnja, do fizičkog nasilja. S tim u vezi je i činjenica da je muška populacija podložnija problemima sa fizičkim i mentalnim zdravljem – kardiovaskularne bolesti, bolesti prekomerne težine, depresivna raspoloženja, anksioznost, zloupotreba alkohola i droga, atisocijalni oblici ponašanja (pa i krivična dela kao najozbiljniji poremećaj u ponašaju).

Danas mladi muškarci neretko odustaju od visokog obrazovanja radi potrage za poslom i što ranijom i većom zaradom. Društvo je oduvek od muškaraca očekivalo da on bude taj koji radi, zarađuje, izdržava i po tome se meri njegova adekvatnost, pa i prvlačnost.  Međutim, tržište rada je neuslovno – prekomerni sati rada, niska primanja, probni rad koji poslodavci zloupotrebljavaju, neizvesnost, nesigurnnost. Standardi provlačnosti, pored materijalnog statusa, podrazumavaju i dobar izgled, popularnost, snagu, neustrašivost, neimanje slabosti. Za jedno ljudsko biće previše.

Na internetu postajemo svi izolovani u okviru odeđenih sadržaja, sistema vrednosti koji nameće algoritam,  pa nam se menja realnost, vrednosti, fokus (npr. ekstremizam, mizoginija, teorije zavere,…). Usamljenost mladića je ogromana. Sve je više društvenih mreža, no one udaljavaju od građenja prijateljstva uživo, a izbor potencijalnih partnera izgleda kao izbor po katalogu (prate se mnogi, lajkuju, piše u inboks,…),  ni na koga posebno se ne obraća pažnja niti ulaže vreme  i trud u odnos sa konkretnom osobom. Ovako se gubi svaka prilika za smislenije odnose i ostaje se usamljen.

Samo iskrenim sagledavanjem uzroka muškog nasilja možemo se nadati da ćemo smanjiti stopu nasilnog kriminala u zajednici. Štaviše, prepoznavanje da je nasilje u velikoj meri muški problem omogućava društvu da usmeri svoje napore na menjanje  faktora rizika koji uzrokuju onako sramotnu polnu/rodnu statistiku. Povezivanje sa drugima uživo, otvorenost za teške teme i one koje nas zbunjuju, ohrabrivanje da se podjednako dobro brinemo i o fizičkom i o mentalnom zdravju, preventivni programi za sprečavanje nasilja, razvijanje nultne tolerancije na nasilje na nivou celog društva, razvijanje usluga u zajednici koje će prepoznavati i zadovoljavati  potrebe dece i madih kako bi se problemi u ponašanju prevenirali ili kvalitetno tretirali…je lekovito!

Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. Predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana.

Program  tretmana uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu.

Rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

TRAJANJE:

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

SADRŽAJ:

Zasnovana na višegodišnjoj praksi, ova edukacija nudi znanja i veštine iz niza tema u vezi sa tretmanom problema u ponašanju kod dece i mladih.

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

CILJEVI:

• Razumeju specifičnosti problematičnog ponašanja mladih
• Sprovode postupak procene deteta i porodice
• Samostalno dizajniraju i sprovode tretman za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice
• Sarađuju sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom. Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

EDUKATORI:

Edukaciju drže savetnice Educentra, koordinatori bivšeg Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju iz Beograda, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog.

U dosadašnjem radu obuhvatile su preko 650 porodica dece sa problemima u ponašanju. Radile su sa  decom koja su u riziku, maloletnim počiniocima krivičnih dela i decom žrtvama nasilja (porodičnog i vršnjačkog nasilja). U toku rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju realizovale su vaspitne mere pojačanog nadzora, vaspitne mere posebne obaveze kao i vaspitne naloge koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela.

Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. Predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana.

Program  tretmana uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu.

Rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

TRAJANJE:

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

SADRŽAJ:

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju
• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)
• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga
• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

CILJEVI:

• Razumeju specifičnosti problematičnog ponašanja mladih
• Sprovode postupak procene deteta i porodice
• Samostalno dizajniraju i sprovode tretman za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice
• Sarađuju sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom. Nakon završene edukacije, polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

EDUKATORI:

Edukaciju drže savetnice Educentra, koordinatori bivšeg Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju iz Beograda, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog.

U dosadašnjem radu obuhvatile su preko 650 porodica dece sa problemima u ponašanju. Radile su sa  decom koja su u riziku, maloletnim počiniocima krivičnih dela i decom žrtvama nasilja (porodičnog i vršnjačkog nasilja). U toku rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju realizovale su vaspitne mere pojačanog nadzora, vaspitne mere posebne obaveze kao i vaspitne naloge koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela.

Tretman problema u ponašanju kod dece i mladih se razvijao tokom višegodišnjeg rada sa ovom grupom klijenata i dugogodišnjom saradnjom sa predstavnicima sistema socijalne zaštite, pravosuđa i obrazovanja. Predstavlja poseban model rada sa decom i mladima koji je fokusiran na poštovanje osnovnih principa Konvencije o pravima deteta i podrazumeva uvažavanje najboljih interesa deteta, njegovog dostojanstva i prava na učešće u donošenju odluka u svim pitanjima koji ih se neposredno tiču, a vezani su za samu realizaciju tretmana.

Program  tretmana uključuje strukturisan, sveobuhvatan timski rad uz individualizovani pristup svakom detetu, odnosno njegovim roditeljima u meri u kojoj  oni žele da se uključe. Ovakav metod rada sa mladima pokazao je dobre rezultate u procesu njihove resocijalizacije (prema podacima centara za socijalni rad samo 10% dece koja su bila uključena u ovaj program je recidivirao u posmatranom periodu njegovog trajanja) i bio je od izuzetnog značaja za njihov povratak u obrazovni sistem, promenu obrazaca ponašanja i integraciju u društvenu sredinu.

Rad stručnog tima Educentra predstavlja primer modela najbolje prakse rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju. Brzina reagovanja, dobra struktura i komunikacija koja omogućava brze i kontinuirane intervencije su najznačajnije karakteristike tretmana. U radu sa decom i mladima sa problemom u ponašanju, odnosno sukobu sa zakonom, razvija se “okruženje” gde postoje jasna pravila ali koja nisu restriktivna i dobro su prihvaćena od strane klijenata.

KOLIKO TRAJE?

Edukacija se sastoji iz 6 dvodnevnih modula koji će se održavati jednom mesečno tokom poslednjeg vikenda u mesecu. Ukupno tajanje edukacije je 96 sati u toku 6 meseci. Obavezno je pohađanje svih 6 modula.

KOJI SU CILJEVI?

Po završetku edukacije polaznici će biti osposobljeni da:

• Razumeju specifičnosti problematičnog ponašanja mladih
• Sprovode postupak procene deteta i porodice
• Samostalno dizajniraju i sprovode tretman za decu i mlade sa problemima u ponašanju i članove njihove porodice
• Sarađuju sa drugim sistemima u zaštiti dece i mladih

Edukacija ima za cilj da polaznici steknu veštine i znanja za samostalan rad sa ovom ciljnom grupom.

Edukaciju drže savetnice Educentra, koordinatori bivšeg Dnevnog boravka za decu i mlade sa problemima u ponašanju iz Beograda, Ljiljana Marković, specijalni pedagog i Jelena Vukičević, psiholog.

U dosadašnjem radu obuhvatile su preko 650 porodica dece sa problemima u ponašanju. Radile su sa  decom koja su u riziku, maloletnim počiniocima krivičnih dela i decom žrtvama nasilja (porodičnog i vršnjačkog nasilja). U toku rada sa decom i mladima sa problemima u ponašanju realizovale su vaspitne mere pojačanog nadzora, vaspitne mere posebne obaveze kao i vaspitne naloge koji su izrečeni prema maloletnim učiniocima krivičnih dela.

1.Modul

• Pojam poremećaja u ponašanju, problema u ponašanju, riziko faktori u porodičnoj, školskoj, vršnjačkoj sredini i široj socijalnoj sredini, specifične karakteristike roditelja dece i mladih sa problemima u ponašanju
• Normativni i etički okvir u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju

2. Modul

• Specifičnosti intervjuisanja dece i mladih sa problemima u ponašanju i članova njihovih porodica
• Plan tretmana (procena rizičnih i protektivnih faktora, analiza ponašanja i izrada individualnog plana)

3. Modul

• Savetodavne intervencije u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima
• Tehnike u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju i njihovim roditeljima

4. Modul

• Rad sa roditeljima (individualni i grupni)
• Rad sa decom i mladima (individualni i grupni)

5. Modul

• Rad sa decom i mladima u riziku od zloupotrebe PAS
• Primena vaspitnih mera i vaspitnih naloga

6. Modul

• Izazovno ponašanje dece i mladih, izrada plana bezbednosti
• Supervizijski rad

Moguće je plaćanje u 6 mesečnih rata.

Nakon završene edukacije polaznici dobijaju sertifikat EDUCENTRA.

Utisci edukanata

“Najviše mi se svidela jasnoća, konciznost, sveobuhvatnost, odličan materijal.”

“Interaktivan rad, dosta primera i odlična, prijatna “domaćinska” atmosfera.”

“Svideo mi se metodički pristup, lepo je sve koncipirano, prijatna atmosfera.”

“Predavači se lepo dopunjuju. I Ljiljana i Jelena su veoma prijatne prema svima koji su prisustvovali edukaciji.

Živimo u svetu gde se realno i nerealno prepliće. Ne naviknuti na strpljenje da promišljamo o činjenicama i da kritički mislimo, dolazimo u situaciju da nam se, neretko, realno i nerealno stapa u jedno.

Nije dugo trebalo da, nakon pojave interneta, on postane način da pobegnemo od realnosti. Pretvorili smo ga u nešto zavodljivo, jer nam dozvoljava zadovljavanje potreba za povezanšću – sada sa hiljadama ljudi u nekoliko minuta i jer čini da voajerizam nije društveno neprihvatljiv već standard – kada bi gledali kroz prozor kako neka osoba živi, kako je uredila dom, šta kuva i jede, sa kim se druži, kakav donji veš nosi ili kako izgleda bez njega i sl., bili bi proglašeni za „nenormalne“, perverzne, a preko društvenih mreža i sami to nudimo i dobro je što druge gledamo, jer to može njima doneti prestiž u slavi i/ili novcu. Pretvorili smo ga i u prostor za nebavljenje svojim problemima i nezadovoljstvima – priključujemo se u tudje (većinom izmišljene) živote, projektujemo u njih svoje težnje, želje, komplekse, osećanja i tako proživljavamo deo onoga što (mislimo da) ne možemo sami. Dozvolili smo da internet radi na i sa našim ljudskim slabostima: emotivnim,  psihološkim, intelektualnim.

Odrasli ovoga nisu svesni u meri koja je neophodna, pa tek toga ne mogu biti svesna deca. I jedni i drugi jednako konzumiraju sadržaje sa pametnih uredjaja, od TV emisija i rialiti programa do blogova i sajtova i društvenih mreža – svako je našao nešto čime je okupiran na nivou pasivnog primalaca poruka, bez promišljanja o tim porukama.

***

Ovakvo stanje je idelano tlo za pojavu i veliki uspeh javnih ličnosti koje čak i nisu zaista ličnosti – nisu ljudska bića, već digtalni roboti, dakle – likovi. Sa ovim likovima naša deca komuniciraju, dopisuju se, za njih se vezuju i drže im stranu. Iako tehnologija nezaustavljivo ide napred i tako i treba da bude, problem nastaje ako se ista koristi za manipulaciju, a još veći problem ako nismo ni svesni da smo izmanipulisani. Nekoliko je tu važnih tačaka:

1. Netransparentnost – kompanije koje kreiraju i animiraju ove likove, pa i zaradjuju na njima, nisu uvek otvorene, iskrene u vezi sa tim da je upitanju robot. Neki će reći da jeste, neki će prećutati, a neki će uvek ostaviti sumnju i prostor za lično tumačenje svakog konzumenta (npr. reći će da ne greše oni koji misle da je robot, ali taj robot sebe doživlajava kao čoveka i ne zna da je robot, te da zbog onoga što veruje da je on to i jeste). Ovo samo pojačava gubljenje granice sa realnošću , utapanje deteta, tinejdžera u virtuelno, gubljenje kontakta sa stvarnošću, što je rizik od razvoja niza psiholoških problema, problema sa mentalnim zdravljem.
2. Manipulativnost – iza robota koji je, kao lik, na uzrastu od 17, 18, 19 godina i koji je namenjen tinedjdžerima da ga gledaju, prate, vole, plaćaju (roditeljskim novce, jer treba kupiti majicu, pernicu, kartu za nastup tog robota,…) stoji grupa odraslih muškaraca i žena koja se dogovara i oko toga šta će ta lik osećati, kako će se ponašati, koje će probleme imati,…Dakle, ovde nema ničeg od osobina i volje pravog tinedjžera, a mogu se provući poruke koje su neprimerene za uzrast pratilaca koji jesu pravi tinejdžeri.
3. Poistovećivanje sa nepoistovetivim – digitalni robot nema zaista iskustva, osećanja, stavove, izazove, privilegije koje bi moga da ima da je pravi čovek, ali to nije prepreka da se sve to “živi” na društvenim mrežama. Ako znamo da su tinejdžeri skloni povodljivosti za vršnjacima, a digitalne robote doživljavaju kao vršnjake  oponašaće ih, želeće da rade isto što i oni (npr. da se slikaju na šinama voza ili odigraju koreografiju na prikolici automobila koji vozi autoputem, što znači opasnost od povrede ili pogibije), duboko će saosećati sa njima (npr. kada se dva robota posvadjaju, raskinu, razbole, izgube nešto ili nekoga, tinejdžeri će o tome slušati, čitati, gledati, pratiti dogadjaje iz života omiljenog robota, što može da znači posrednu  traumatizaciju  našeg tinejdžera), braniće ih od svih i svega (npr. staće na stranu omiljenog robota i organizovati napad na one koji su na strani njegovg/njenog suparnika, što znači da će vršiti digitalno nasilje punom snagom).

***

Da li je ovo  kraj ili samo stepenik više koga treba preći na putu naše dalje evolucije?  Ljudi su savršeno nesavršena bića, svako od nas ima neke svoje specifičnosti i po tome smo posebni i to nas je oduvek privlačilo jedni drugima i  zauvek će.  Ljudi su tvorci svakog tehnološkog napretka, naše intelektualne i emocionalne kapacitete ni jedna druga vrsta pa ni stvar ne mogu nadmašiti. Ljudskost uvek prevlada, uprkos krizama u kojima se, naizgled gubi.

Baš zato što imamo te kapcitete, trebalo bi da ih i koristimo. Da osvestimo da smo dozvolili da budemo pasivni primaoci svega što nam se servira, a da gotovo ništa ne dovodimo u pitanje i ne tražimo sa više srana informacije koje će nam pomoći da objektivno i kritički sagledamo ono što je pred nama. Potom i da razvijamo svoje kritičko mišljenje, a i kritičko mišljenje našeg deteta: znanje (poznavanje i razumevanje informacija), povezivanje (tražiti veze izmedju znanja koja imamo), analiza (procena, evaluacija smislenosti i svrsishodnosti onoga što znamo) i primena.

U digitalnom vremenu, ovo je, u stvari, lakše nego ikada, a i povezuje nas više sa decom koja će nas naslediti. Budimo odgovorni prema onima za koje kažemo da najviše volimo – našoj deci.

Grupa dece i mladih sa problemima u ponašanju je specifična grupa koja spada u osetljivu grupu dece, često marginalizovanu kako od društva (etiketiranje, odbacivanje), porodice i vršnjaka, tako i od samog sistema koji bi trebao da im pruži podršku i zaštitu. Mnogi profesionalci koji rade sa ovom grupom dece, a pripadaju sistemu socijane zaštite, često nisu motivisani za rad sa njima niti veruju u mogućnost promene. Zbog toga, ono što najviše karatkeriše ovu decu je nepoverenje prema odraslima i teško formiranje bliskih odnosa.

No, promena je ipak moguća. Deca imaju pozitivne osobine koje mi odrasli treba da prepoznamo i vrednujemo. Na taj način će i oni sami početi da veruju u sebe i krenuće putem promene. Treba odustati od globalnog vrednovanja sebe i drugih i posmatrati svaku osobu pojedinačno. Kod dece i mladih je izuzetno važno povećati sopstvenu fleksibilnost, učiti ih da bezuslovno prihvataju sebe, druge i životne  uslove, ali kroz kritički osvrt na ponašanje i vrednovanje istog. Na taj način deca mogu da prave dobre izbore u životu i da budu sigurni u svoju odluku koja je autentično njihova, a ne proizvod uticaja drugih.

Obzirom da je potrebno izmeniti stavove i mišljenje kako bi izmenili i ponašanje, najviše je primenjiv savetodavni direktivan rad, kao što je kognitivno bihejvioralna terapija. Neke od tehnika u radu sa decom i mladima sa problemima u ponašanju podrazumevaju:

> Ukazivanje na to kako utičemo na naše emocije i predstavljanje načina kako ih promeniti. Klijenti dobiju jasan uvid u to šta je to šta ih navodi da se tako ponašanju i kada dođu do uvida, stvaraju se uslovi za promenu u pogledu stavova i uverenja, a samim tim i njihovih reakcija i tumačenja raznih situacija kao provokativne.

> Prevođenje emocionalnog uvida u bihejvioralni (ponašajni) uvid. Ovo je naročito važna tehnika za rad sa ovim klijentima, jer oni često postupaju iz emotivnog reagovanja zbog čega se kasnije loše osećaju. Roditelji uglavnom nisu razvili dobre modele kod dece kako da se nose sa negativnim emocijama, pa deca i mladi negativne emocije  ne prihvataju i kroz odrastanje uče da ih potiskuju. Kroz prevođenje negativnih nezdravih emocija (npr. bes) u negativne zdrave emocije (npr. ljutnja) i razvijanje uveranja klijenta da je u redu da se tako oseća, stvara se prostor za učenje novih modela ponašanja u situacijama koje izazivaju negativne emocije.

> Jasno definisanje cilja, razrađivanje manjih ciljeva i merenje postignutih rezultata na nivou ponašanja, osećanja, stavova. Na ovaj način se pomaže roditeljima da lakše prate svoje dete i ovakav plan im daje dodatnu podršku, kada osete da više ne mogu da izdrže (roditelji su često skloni da minimiziraju promene ili se već pri prvom manjem prekršaju vraćaju na stari obrazac ponašanja i reagovanja u odnosu na dete, što može biti destimulišuće). Takodje, ovo pomaže roditeljima da usvoje novi model vaspitavanja, koji je za njih prihvatljiv  i efikasan u vaspitanju dece.

> Zadavanje zadataka. Između dva susreta klijenti često imaju zadatke koji se analiziraju na sledećem susretu.

Intervencija kod ovih klijenata mora biti pravovremena, brza i direktivna, jer to brže izaziva prve promene, koje razvijaju sampouzdanje kod klijenta.  Kada smo samopouzdani, onda možemo krenuti u promenu i drugih „nemogućih za promenu“ ponašanja. Ukoliko pustimo da vreme prolazi ili pokušavamo da ovo postignemo psihoterapijom, koja je ipak duži proces, možemo izgubiti dete ili adolescenta kao klijenta. Kada se klijent stabilizuje na „gorućim“ poljima, stvaraju se uslovi i za dalji, psihoterapijski, rad, ukoliko je neophodan i/ili to klijent želi.