RODITELJI I DECA U DOBA „PAMETNIH UREDJAJA“ I REALITI PROGRAMA

Da li svi zajedno živimo realiti program?

Realiti programi su toliko prisutni u našem društvu, da nema sumnje da će na njih naići i svako dete, čak i ono koje nema naviku gledanja bilo kakvog sadržaja na TV-u ili pametnim uredjajima.  Kod mnogih roditelja ovo izaziva strah da će, pod uticajem takvih sadržaja, životi njihove dece u znatnoj meri biti nekvalitetni ili čak upropašćeni. Strahovi nisu bez osnova…

Studije pokazuju da deca koja gledaju ovakve sadržaje znatno češće povezuju bogatstvo, popularnost i lepotu sa srećom u životu. Pored toga, realiti programi, ali i društvene mreže propagiraju i materijalizam, neprimereno ponašanje unutar grupa vršnjaka, medjuljudsku dramu, agresiju i maltretiranje. Sa druge strane, opšte je pozanto da su za decu modeli ponašanja njihovi roditelji i drugi značajni odrasli – gledajući njihovo ponašanje, oblikuju svoje ponašanje imitacijom, kopiranjem, identifikacijom, opravdavanjem ispravnosti takvog ponašanja.

Ne treba izgubiti iz vida da su se „pametni uredjaji“  pojavili pre oko 10 ili 12 godina, a realiti sadržaji i razne aplikacije u slično vreme ili kasnije (npr. snimanje života i „kačenje“ na YouTube, Facebook postovi gde smo i sa kim smo i šta radimo, Instagram postovi o tome šta posedujemo i kako živimo,…). Dakle, u pitanju je nešto novo i za nas odrasle, pa i roditelje.

Odakle početi i šta raditi?

Važno je da sve gorenavedeno imamo u vidu, kako bi bili objektivniji u proceni trenutnog stanja i eventualnog problema i još važnije – u nalaženju rešenja odn. načina da na neškodljiv način konzumiramo „pametne  uredjaje“ i sadržaje.

Jedan od mogućih puteva za postizanje tog cilja je:

1. Samoosvešćivanje – pre svega, kao odrasli, da razumemo da ipak imamo izbor da li ćemo i koliko vremena provesti na pametnim uredjajima ili ispred realiti programa svake vrste (od pregledavanja tudjih postova, pravljenja svojih, gledanja snimaka, komentarisanja, lajkovanja po društvenim mrežama, do gledanje realiti programa na TV-u); potom, da ih koristimo na bolje, kvalitetnije načine i u skladu sa ličnim vrednostima; konačno, ako uspemo da regulišemo sopstvene načine korišćenja, onda ćemo i decu uspeti da naučimo kako da vrše regulaciju.
2. Dodatno informisanje – da saznamo koje aplikacije koriste naša deca, da ih preuzmemo na svoje telefone, naučimo kako se koriste; ovako ćemo umeti i decu da pratimo kako koriste i na koje probleme nailaze dok ih koriste.
3. Osvešćivanje – pomoć deci da otkriju zašto posežu za svojim telefonima, zašto objavljuju gde su, prave toliko fotografija kada su sa prijateljima,…odakle im potrebe i motivacija za to, da li ih ispunjava energijom ili ih u stvari iscrpljuje (to ne možemo znati, ako prvo isto ne utvrdimo sa samima sobom).
4. Digitalni detoks – stvaranje mogućnosti za dnevni i/ili nedeljni digitalni detoks, tako što se dogovaramo sa decom i donosimo pravilo da u nekom momentu svi ostavljaju svoje  telefone i uredjaje; ovako donešenu odluku treba da poštuju i dece i roditelji podjednako.