Kada je u pitanju vršnjačko nasilje, u praksi najčešće čujemo da odrasli (roditelji, nastavnici, rođaci, pa čak i neki stručnjaci) savetuju dete da ignoriše drugo dete kada ga provocira. Kada kažemo detetu „Ignoriši ga/je, pusti neka priča šta hoće, ti se okreni i idi“ na šta tačno mislimo? Da li tim savetom detetu dajemo alatku koja će mu pomoći da se zaštiti i da se oseća dobro ili ga stavljamo u poziciju da trpi zbog čega se i dalje oseća loše? Ako je dete neuspešno u samoodbrani, uže shvaćenim, ignorisanjem, a ne zna kako drugačije da se odbrani na društveno prihvatljiv način – kakav to uticaj ima na psihički i emocionalni razvoj deteta i njegove socijalne veštine?
Razne studije govore kakve su osobine dece koje su potencijalne žrtve vršnjačkog nasilja, kakvi su njihovi roditelji i sl. – one ukazuju da ovoj deci nedostaje samopouzdanja i hrabrosti da se suprotstave deci koja vrše nasilje. U naše savetovalište dolaze deca uzrasta od 10 do 18 godina koja su trpela nasilje, pa kada više nisu mogla da istrpe – ili su se potpuno isključila iz društva i školskih obaveza ili su i sama postala deca koja se brane od nasilja nasiljem.
Staviti dete u poziciju da trpi je jako veliki rizik i toga roditelji treba da budu svesni. Ako deci dajemo savet da ignorišu nasilje, provokaciju onda treba da vodimo računa o sledećem:
Deca treba da nauče da ignorisanje ne znači okrenuti glavu na drugu stranu i praviti se da im nije važno kada ih neki/e drugari/ce vređaju, odbacuju ili im se podsmevaju. Itekako im je važno! Ignorisanje znači postaviti granicu i pružiti otpor takvom ponašanju, tako što mu neće pridavati značaj i neće vrednovati mišljenje vršnjaka koji ih vređa. Decu treba naučiti ovim veštinama i stalno ih podržavati u tome.
Roditelji će to uspeti, ukoliko vode računa o gorenavedenim tačkama.