Soba mi je u neredu,
većinu vremena provodim online,
imam tajne na telefonu,
idem kasno na spavanje,
hoću da sam/a donosim odluke….ja sam TINEJDŽER/KA!
Roditelji da li vam ovo zvuči poznato?
Svakom roditelju pubertet neizbežno ulazi u kuću, ali ne postoje uputstva o tome kako da „rukujete“ svojim detetom u ovoj fazi razvoja. Kako se nositi sa promenama dece u periodu puberteta, kako zadržati kontrolu i granice a ipak dati određeni stepen slobode deci, kako prevenirati uticaj vršnjaka?
Ovo su pitanja koja često muče roditelje tinejdžera.
U ovom periodu dolazi do brzih promena što na dete može različito da utiče. Tako npr. imamo decu koja uspevaju da se snalaze u ovom periodu turbulentnih promena jer prepoznaju podršku roditelja/srodnika koji su svesni promena koje im se dešavaju i razumeju ih. Sa druge strane imamo decu koja se u ovom periodu ne snalaze i to može da se manifestuje na različite načine, između ostalog i ispoljavanjem otpora, buntovništva, svojevrstan prkos koja za rezultat imaju ponašanja koja mogu da se opišu i kao problematična. Ovakva ponašanja mogu da vode čak i do rizičnih ponašanja ili vršenja krivičnih dela. Snažna potreba da se odvoje od roditeljskog uticaja kod dece stvara otpor prema bilo kakvim odlukama koje donose odrasli a koje su u vezi sa njima, naročito ako se te odluke donose bez uvažavanja mišljenja deteta. Ovo je naročito specifično za decu uzrasta preko 14 godina.
Često roditelji, profesori, i društvo uopšte pred tinejdžere postavlja zahteve da se ponašaju kao odrasli – da budu odgovorni, uspešni, dosledni u svom ponašanju, ispunjavaju svoje obaveze i zahteve društva i da brzo nađu svoje mesto u društvu. Sa druge strane, ova deca sama sebi postavljaju zahteve da se uklope u vršnjačku grupu, da se odupru zahtevima roditelja i ostvare samostalnost, da se odrede ko su i šta žele, da ostvare bliskost sa drugom osobom… Sve ovo zajedno može biti prilično teško i stresno za jednog tinejdžera/ku koji je na prelazu iz detinjstva u odraslo doba, ukoliko nema adekvatnu podršku porodice, vršnjaka, škole i društva uopšte. Danas živimo u društvu koje je izloženo svakodnevnom stresu, roditelji često nisu dovoljno angažovani u vaspitanju svoje dece jer se trude da obezbede egzistenciju i zadrže posao. Na taj način smanjuje se kontrola iz porodice, gubi se autoritet i roditeljska moć slabi. U nedostatku adekvatne podrške odraslih deca traže podršku u vršnjacima koji su poput njih jer imaju potrebu da pripadaju, da budu prepoznati i priznati od drugih a to će najbolje dobiti u vršnjačkoj grupi.
Za roditelje je važno da razumeju:
- Nezadovoljstvo sobom i nesigurnost u sebe je suštinski problem tinejdžera ali je ujedno to i sasvim normalno za fazu razvoja u kojoj su;
- U pubertetu se menja odnos prema dojučerašnjim uzorima, dakle roditeljima. Deca,tinejdžeri preispituju stavove i vrednosti roditelja, njihove odluke dovode u pitanje i to izaziva njihovo (nekritičko) nezadovoljstvo. Roditelji će najpre uočiti da se dete polako udaljava i biće zbunjeni i roditelji i dete;
- Koliko god se dete trudilo da bude starije nego što jeste i samostalnije, ono i dalje ima veliku potrebu za razumavanjem, podrškom, ljubavlju, savetom, samo to neće lako u uvek pokazati na jasan način.
Detetu treba pružiti priliku da sam donosi odluke i ohrabriti ga ostane na tom putu. U takvom radu važno je podsticati pozitivne osobine deteta, njegove talente, pozitivna ponašanja kako u porodičnom okruženju tako i u vršnjačkoj grupi i široj zajednici.
Šta je važno da roditelji rade u ovom periodu brzih promena, naglog odrastanja deteta koje je do juče bilo potpuno zavisno, a sada želi da ta zavisnost vremenom bude sve manja?
U ovom periodu najvažnije je upoznati se sa razvojnim periodom puberteta, naučiti šta se dešava sa decom na svim poljima (fizičkom, psihičkom, emotivnom, socijalnom) kako bi što bolje razumeli šta se dešava sa detetom koje se trudi da bude odraslo a u nekim situacijama bi da i dalje bude dete. Ukoliko roditelji razumeju period puberteta i promene koje se tada dešavaju otvaraju prostor da razumeju, prepoznaju i uvaže promene i potrebe svog tinejdžera. Ono što je detetu potrebno, u stvari je potvrda od odraslih da nešto rade dobro. Dete je nesigurno u vezi mnogih drugih stvari, fizičkog izgleda, rodne uloge, na koji način treba da se postavi prema drugima, izbora pravca obrazovanja itd. Uloga roditelja je da u ovoj fazi razvoja budu objektivni, bez osude i pritiska da se postupi na određen način i odabere konkretno usmerenje. Odrasli često sebi daju za pravo da donose odluke umesto dece jer su stariji, iskusniji i nekako ne shvataju ozbiljno potrebe dece.
Dobar odnos između roditelja i deteta sastoji se u pronalaženju ravnoteže između dozvoljavanja detetu da istražuje i zadrži svoju nezavisnost, i njihove zaštite i postavljanja granica.
