Ljubav i granice

„Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice“

Miroslav Mika Antić

Zašto postavljati granice?

Postavljanje granica je zapravo čin velike ljubavi!  Ako jedna osoba želi i može da postavi granicu sa drugom osobom, to znači da joj veruje  (da to nije slučaj, a granice se narušavaju gotovo svakodnevno, ljudi bi se samo distancirali jedni od drugih). Kada je ta osoba roditelj, priča o granicama postaje još važnija i složenija.

Naša kultura ima tendenciju da se kreće ka dva ekstrema: nametnute, krute, isključive granice koje sputavaju dete u individualnom ravoju (ono samo slepo preuzima nametnuto, plašeći se kazne i odbacivanja, bez da data pravila zaista usvoji i prihvati, učini ih svojim i smislenim) ili  nepostojanje granica iz straha da bi nametanje tih granica moglo rezultovati „negativnom“ disciplinom, uznemirenošću deteta ili gubitkom ljubavi od strane deteta.

Roditeljstvo bez granica nije sigurno ili pozitivno, već je zbunjujuće i teško, ne samo za roditelje već i za decu. Deca treba da znaju zašto i kada je njihovo ponašanje neprihvatljivo, a roditelji kako da balansiraju, objasne i postave granice, pre nego što im ponestane strpljenja i energije da se bave datom situacijom. Dakle, zdrav set granica i za roditelje i za decu je od vitalnog značaja za razvoj, kao i za održavanje harmonije u porodici.

Posao roditelja je veoma složen i zato je važno odrediti prioritete spram vaspitavanja deteta. Jedan od tih prioriteta je da dete bude opremljeno veštinama da ispuni zahteve stvarnosti, zadatke koje mu život daje i koje će mu tek davati kada bude odraslo. Da bi to moglo, najpre mora ovladati postavljanjem zdravih granica sebi samom i drugima.  Istraživanja pokazuju da su deca, koja su vaspitavana postavljanjem jasnih i prikladnih granica, uz pokazivanje  ljubavi i topline, mnogo bolje osposobjena da zadovolje zahteve stvarnosti u toku svog životnog veka. Deca sa granicama nauče tri ključne stvari:

1. Preuzimanje lične odgovornosti – nauče da su njihove misli, osećanja i izbori samo njihovi i za njih niko drugi nije odgovoran. Kada znaju gde se završavaju oni, a gde drugi, mogu da čuvaju i preuzmu kontrolu nad svojim životima. Ta deca neće biti previše podčinjena roditeljima (a ni drugim ljudima) i neće im jedina briga biti da zadovolje tuđa očekivanja, već će raditi stvari u koje veruju, a koje su im roditelji preneli kao sistem vrednosti;
2. Samokontrola – deca su po svojoj prirodi impulsivna i vođena svojim hirovima, pa roditelji koji pokazuju svojoj deci koje su njihove (roditeljske) granice, uče decu da se i sama kontrolišu i da se fokusiraju na ono što treba uraditi (npr. domaći zadaci, kućni poslovi,…);
3. Dobri međuljudski odnosi – deca treba da znaju kako da biraju dobro društvo za sebe, kako da se klone negativnog vršnjačkog pritiska i kako da sklapaju prijateljstva. Granice koje su im postavljene u porodici im upravo pomažu da se snađu u interkacijama sa drugim ljudima (npr. da ne upadaju u tuđi lični prostor), znaju šta je u redu, a šta nije (npr. da dobro prepoznaju negativan vršnjački pritisak) i imaju primer kako treba iskomunicirati sopstvene granice sa drugima (npr. da kažu „ne“ bez agresivnog reagovanja, već asertivno).

Detetu je posao da probija granice. Kada deca probijaju granice, što ponekad podrazumeva i agresivne ispade, laganje, manupulacije,… oni ne žele nekoga da povrede niti da nešto unište, već imaju jaka osećanja koja prevazilaze njihovu sposobnost da uvide kako se ponašaju i da donose dobre odluke o tome kako treba da se ponašaju. I tada je postavljanje granice od strane roditelja isto čin ljubavi, jer dete vraća u emocionalnu ravnotežu i uči ga socijalnoj veštini. Ovaj čin ima, dakle,  dve komponente:

1. Iskazivanje prihvatanja deteta kao ličnosti, uprkos lošem ponašanju (npr. reći: „volim te previše da ti dozvolim da se tako ponašaš“);
2. Delovanje u pravcu promene lošeg ponašanja, na konstruktivan i detetu razumljiv način (npr. reći: „da bi mogli da nastavimo da pričamo o tome što tražiš, treba da prestaneš da vičeš na mene“).

 

Kako znati koje su moje/naše granice, pre nego što ih postavim?

Granice variraju od porodice do porodice, zato što nemaju svi ljudi isti sistem vrednosti, iste navike, potrebe i dinamiku zajedničkog života.  Najbolji kriterijum za određivanje granica je odgovor na pitanje: kako će te granice štititi ili uticati na osećanja, ponašanje, misli i fizičku sigurnost članova porodice?.

Razmišljajte kao porodica o svakodnevnim aktivnostima i šta vam je potrebno da bi se  one harmonično sprovodile. Nađite vremena da često pričate o granicama i očekivanjima od dece i sebe. Objasnite detetu  da ponekad granice kod kuće i granice u drugim porodicama/izvan kuće mogu biti različite i da to ne znači da su neke bolje, a neke lošije, već da su  za vašu porodicu vaše vrednosti, pa i granice, važne i nastaviće da postoje. Takođe, roditelji ne treba da se boje da deci kažu „ne“ kada je to potrebno – deca se mogu nositi sa razočarenjem i ograničenjima, ako uz njih ide ljubaznost  i saosećanje od strane roditelja. Isto tako, poštujte „ne“ svoga deteta –  ne prisiljavate dete da radi stvari kada još nije spremno za njih ili se ne oseća sigurno (npr. nemojte ga prisiljavati da ljubi rođake, da se sa njima igra,…ili na koji već drugi način im dozvoli da upadne u njegov lični prostor). Konačno, važno je ostati fleksibilan – granice tokom godina, a ponekad čak i samo kroz nekoliko nedelja ili meseci, moraju biti promenjene, jer i dete raste i razvija se i treba i mora iskusiti nove odgovornosti.

Cilj je da granice obezbede bezbednost i smernice, a ne da se dete oseća zatvoreno i kontrolisano.

  

Kako postaviti granice?

Granice se postavljaju kroz tri koraka:

1. Ljubavlju – treba deci preneti, rečima, da ih bezuslovno volimo. Deca prihvataju granice u atmosferi ljubavi, a ne u atmosferi odvojenosti ili ljutnje.
2. Istinom – deci treba dati jasna pravila za njihovo ponašanje kod kuće, u školi, na ulici,…(npr. da budu poslušna roditeljima, da tretiraju druge ljude sa poštovanjem, da obavljaju svoje obaveze u školi, kući,…). Ova pravila se mogu zajedno sa detetom precizirati (damo svoje predloge, salušamo njihovo mišljenje,  objasnimo im zašto je nešto važnije od nečeg drugog),  ispisati i okačiti na vidno mesto u kući.
3. Slobodom – treba reći deci da mogu odabrati da li će se pridržavati datih pravila ili ne i da će na osnovu te njihove odluke slediti i posledice (npr. „ako nećeš da učiš, nećeš moći ni napolje, ako budeš učio možeš da izađeš sa drugarima…“); daje,  važno je i da roditelji ne podsećaju dete na odluku koju je donelo, da ne prigovaraju jer je to samo po sebi beskorisno (pre, npr., reći: „…na tebi je da odlučiš, meni je svejedno…“); konačno, na osnovu rezultata koje je pokazalo, treba primeniti posledicu koja je detetu najavljena, bez oklevanja i popustljivosti, jer opet neće biti efikasno (npr. pustite ga napolje ili ne, uz podsećanje da je takav dogovor bio i da vam je drago/žao što je ovako ispalo). Ovo, naravno, važi za svakodnevne situacije, koje nisu životno ugrožavajuće (u životnougrožavajućim situacijama, roditeljska reč će biti konačna i apsolutna). Dakle, suština je naučiit decu da su slobodna da biraju i da svojim izborima biraju i ishode.