Otuđenje dece
Šta je otuđenje deteta?
Stručna literatura otuđenje definiše kao ponašanja roditelja koja su usmerena narušavanju odnosa deteta i drugog roditelja, bilo svesno ili nesvesno.
Razvod braka spada u jedan od najstresnijih događaja koji pogađa decu. Za dete razdvajanje roditelja u svakom slučaju znači da mama i tata više nisu zajedno i da treba naći nove načine funkcionisanja u novoj porodičnoj sredini. Od toga kako roditelji utiču na adaptaciju deteta na novonastalu situaciju, zavisi kako će se dete nositi sa svim izazovima i teškoćama koje se javljaju prilikom razvoda roditelja.
U literaturi nailazimo na tri oblika razvoda:
- Razvod roditelja u kojem roditelji imaju, pored dobrog roditeljskog odnosa, i prijateljske odnose;
- Razvod roditelja u kojem roditelji imaju razvijen dobar roditeljski odnos i dogovaraju se u vezi sa potrebama deteta uz međusobno uvažavanje, iako nemaju međusobne bliske odnose;
- Visokokonfliktni razvod, u kojem roditelji u fokus stavljaju razrešavanje svojih partnerskih odnosa zbog čega ne uspevaju da izgrade roditeljski odnos, što nepovoljno utiče na dete, jer su njegove potrebe u drugom planu.
Kako visokokonfliktni razvod utiče na rast i razvoj deteta?
Različita istraživanja pokazuju da deca iz visokokonfliktnih razvoda braka roditelja 2-5 puta češće imaju poteškoće u ponašanju, u odnosu na decu čiji su se roditelji mirno razveli. Naša praksa je pokazala da visokokonfliktini razvodi imaju niz negativnih posledica na dete:
- oseća se nevoljeno i odbačeno,
- samopouzdanje je nisko,
- stalno su u situaciji da „biraju stranu“,
- teže razvijaju bliske odnose sa drugim ljudima,
- u odraslom dobu sa nepoverenjem stupaju u partnerske odnose.
Otuđenje dece od drugog roditelja je sve češća pojava u visokokonfliktinim razvodima. Roditelj može da otuđuje dete svesno, sa ciljem da „kazni“ bivšeg partnera/ku tako što će dete, zbog uticaja otuđujećeg roditelja, potvrditi da je drugi roditelj loš, ne samo kao partner/ka, već i kao roditelj. Otuđenje može biti i nesvesno, neposredno nakon razvoda, kada su i roditelji u fazi prilagođavanja na novonastale uslove života.
Ponekada, roditelji se rukovode „dečijim željama“ da ne žele videti drugog roditelja ili da ga ne vole, da deca ne žele da idu kod drugih roditelja i da ne mogu da ih nateraju da odu /vole/ prihvate druge roditelje i sl. U ovakvim situacijama roditelji često izlaze u susret dečijim željama ne uviđajući da to može imati negativne posledice i da je to jedan oblik zanemarivanja deteta. Postavlja se pitanje da li uvažavamo želju deteta da ne ide u školu kada hoće ili da ne popije lek kada je bolesno? Roditelji moraju uvek da postupaju u najboljem interesu deteta pa čak i kada imaju loše odnose sa bivšim partnerima/kama, treba da im omoguće da kreiraju pozitivnu sliku o drugom roditelju. Sa druge strane, deca koja nauče da mogu sama donositi razvojno neprimerene odluke vodjena samo svojim željama, to će koristiti i u adolescenciji jer zapravo neće postojati roditeljski autoritet. Kako ćemo onda „naterati“ dete da dođe kući u dogovoreno vreme, da ne uzima drogu, da redovno pohađa nastavu?
Dete želi da ima oba roditelja i da ga oni bezuslovno vole takvog kakvo jeste. Dete takođe voli svoje roditelje takve kakvi jesu. Kada dete dođe u situaciju da je njegova ljubav uslovljena time što će biti lojalan jednom roditelju i neće prihvatati drugog roditelja, može se zapitati: „Da li sam ja vredan/na da me neko voli? Ako me ne vole, takvog kakav jesam, moji roditelji, kako će me neko drugi voleti?“. Deca će se uvek prikloniti roditelju koji uslovljava ljubav jer im je važno da budu voljena od strane oba roditelja, a roditelj koji uslovljava ljubav mogao bi ih napustiti što je za njih nepodnošljivo. Takođe, jedna od negativnih posledica otuđenja jeste i da deca stalno osluškuju šta je to što roditelji žele kako bi im udovoljili. U takvoj situaciji svoje prave potrebe stavljaju u drugi plan i ističu da im treba ono što roditelji očekuju/žele.
Kada imamo u vidu sve ovo gore navedeno – dete koje mora da bira između roditelja, dete koje ne može biti spontano i neposredno, jer stalno osluškuje kako reaguju njegovi roditelji, dete koje se plaši da će biti odbačeno ako voli i drugog roditelja, dete koje dobija poruku da ima osobine roditelja koji „ne valja“ – moramo se zapitati kako se oseća ovo dete, da li odrasta sa strahom od odbacivanja i u svetu nepoverenja i manipulacije? Da li je ovo dete srećno i da li su mu zaista zadovoljene sve potrebe? Da li roditelji u ovoj situaciji postupaju u najboljem interesu svoga deteta?
Šta roditelji mogu da urade
Za roditelje je važno da prepoznaju potrebu deteta da ima oba roditelja i da tu potrebu uvaže koliko god imali loše mišljenje o bivšem partneru/ki. Za dete je važno da ne mora da odlučuje sa kim će živeti i koga će više voleti, kao i da odrasta u sredini kojoj može da veruje da će biti voljeno takvo kakvo jeste. Prepreke u komunikaciji u vezi sa roditeljstvom bivših partnera mogu da se reše uz pomoć stručnjaka koji rade sa decom i porodicama. To je proces koji može da traje, za koje roditelji treba da se naoružaju strpljenjem i tolerancijom. Jedan od načina je porodična medijacija. Porodični medijator pomaže roditeljima da se dogovore oko svih pitanja koja su prepreka u komunikaciji, a tiču se vaspitanja dece tako da se uvaže potrebe oba roditelja, ali i da se vodi računa o najboljem interesu deteta. U našoj praksi pokazalo se da primena porodične medijacije ima pozitivne efekte ne samo za dete već i za roditelje. Roditelji koji su izgradili dobar roditeljski odnos koji nije opterećujuć i nije prostor za nove konflikte izmedju bivših partnera, osećaju se rasterećeno i zadovoljno. Roditeljstvo postaje zadovoljstvo, a deca imaju oba roditelja, iako im mama i tata ne žive zajedno.
