Pismo jedne tinejdžerke
Pismo jedne tinejdžerke:
Hej mama.
Žao mi je.
Žao mi je što sam jutros vikala na tebe. Žao mi je zbog onoga što sam rekla.
Znam da mi je u poslednje vreme pomalo teško živeti. Ili možda baš teško.
Znam da je u mojoj sobi nered.
Znam da se ne slažemo dobro.
Znam da ne razumeš neke stvari koje radim.
Znam da ne voliš uvek kako se oblačim.
Znam da te ponekad izneverim.
Znam da ti moja muzika nema smisla.
Znam da tata i ti nikad niste sigurni koju verziju mene ćete videti svakog dana.
Znam da se osećam kao da se udaljavam od tebe.
Znam da ne znaš šta sledeće od mene možeš očekivati.
Znam da te mogu izluditi.
Znam da ti nedostaju dani kada sam bila mala i stala ti u krilo.
Znam da ti je teško.
Ali stvar je u tome, i meni je teško.
Da li se sećaš toga kada si bila tinejdžer?
Da li se sećaš da nisi znala u kakvom ćeš raspoloženju biti iz sata u sat, a kamoli jedan dan?
Da li se sećaš da si želela da plačeš, smeješ se, vrištiš, trčiš, spavaš, razgovaraš i sve to u isto vreme?
Da li se sećaš da si osećala kao da ti mozak i telo idu u dve potpuno različite brzine?
Da li se sećaš da nisi bila sigurna da li će ljudi koji su ti bili prijatelji jednog dana i dalje biti prijatelji?
Da li se sećaš da nisi imala pojma šta ćeš raditi sa ostatkom svog života, iako se činilo da to svi očekuju da znaš?
Da li se sećaš da si se osećala neprijatno i ružno i nesigurno u sebe, dok su se svi ostali tvojih godina ponašali samouvereno i spokojno?
Da li se sećaš da si želela da se uklopiš i izdvojiš se istovremeno?
Da li se sećaš da si želela da budeš primećena, ali i da želiš da budeš nevidljiva?
Treba da se setiš svega ovoga. Jer trebaš da me voliš kroz ovo.
Treba mi da veruješ u mene čak i kad – naročito kada – ne verujem u sebe.
Treba mi da me vodiš, čak i kada se ponašam kao da ti zameram.
Treba mi da me podržavaš.
Treba mi da me veruješ.
Treba mi meko srce koje i dalje može davati tešku ljubav.
Trebaš mi da mi postavljaš granice.
Trebaš mi da me pustiš da se nosim sa posledicama mojih postupaka.
Trebaš mi da mi pomogneš da sakupim delove posledica mojih postupaka.
Trebaš mi da budeš ponosna na mene, čak i kad se stidim sebe.
Trebaš mi da me voliš, čak i ako me ponekad ne voliš.
Treba mi da zapamtiš da me više brine šta misliš o meni nego što me briga šta drugi misle o meni, čak i ako ti kažem da me uopšte nije briga.
Treba mi te da zapamtiš da si mi bitna – možda više nego bilo ko drugi na svetu – čak i ako se ponašam kao da ne želim ništa da imam sa tobom.
Treba mi da se setiš da sam ti potrebna.
Treba mi da se setiš da te volim.
Znam da te molim da daš mnogo više nego što dobijaš. Znam da ću te frustrirati i ponekad razočarati.
Ali kada prođemo sve zajedno, takođe mislim da ćemo znati i zapamtiti: dovde smo došle zajedno!
Preuzeto sa www.herviewfromhome.com
