Rivalstvo između dece
Imati brata ili sestru pravo je bogatstvo, iako u detinjstvu to ne izgleda uvek tako.
Ukoliko je razlika u godinama mala, deca se tada svađaju oko raznih stvari, a bore se i za naklonost mame i tate, pa je „podmetanje nogu“, tužakanje,…uobičajena pojava. Neretko se i fizički sukobljavaju.
Ako je razlike izmedju braća i/ili sestara veća od pet godina, odnos je sadvim drugačiji, ali ne i manje komplikovan. Sada se rivalstvo tiče toga ko ima veća prava i slobode kod roditelja, ko koga treba da sluša, a ko koga da pazi (npr. mlađe dete treba više da sluša starije, a starije da bude brižnije prema mlađem). Upravo to nervira i jedno i drugo dete, a pravi i neke druge probleme.
Starijem detetu je mlađe obično dosadno, a istovremeno to starije sve vreme oseća odgovornost za mlađe, pa se može postaviti kao zaštitnik, ali i kontrolor ponašanja i odabira drugara i autoritet koji naredjuje neke stvari i disciplinuje ako ga se ne sluša.
Mlađem detetu je starije zanimljivo, ugleda se na njega, želi da i ono bude „veliko“ kao brat/sestra, a kako ne može brže to da dosegne, koristi svaku priliku da se starijem nametne, da „ukrade“ vreme i prostor za sebe pored njega, da „rovari“ po ličnim stvarima i uzima ih bez pitanja, da svoja ponašanja opravdava ponašanjem staraijeg, itd.. Istovremeno, to mlađe želi da bude svoje i samostalno i ne želi da trpi još jednog roditelja u liku starijeg brata ili sestre.
Bez obzira na razliku u uzrastu dece, roditelji u znatnoj meri mogu da doprinose trajanju i produžavanju rivalstva između dece.
Ukoliko jedno dete favorizuju, hvale ga, ističu da je bolje, poslušnije ili pametnija od drugog, mogu nesvesno decu da učine neprijateljima – ljubomorni su jedno na drugo, osećaju da trpe nepravdu u korist onog drugog, imaju potrebu da se osvete odn. da se vrate u poziciju jednake moći ili čak nadmoći. U suprotnom, ako to ne urade, već se povlače, vremenom mogu da razviju kompleks niže vrednosti, da izgube samopouzdanje i samopoštovanje pa i na nivou ponašanja mogu da ispolje razne probleme: popuštanje u obrazovanju; izbegavanje ostajanja kod kuće i favorizovanje, nekada i rizične, vršnjačke grupe (vršnjaci postaju druga porodica ili zamena za porodicu i to je porodica gde se dete oseća ravnopravno, prihvaćeno, uspešno); gubitak interesovanja koja su do tada imala; negiranje talenata i sposobnosti kojima bi mogli sebi da ispune dan; okreatnaje lakšim načinima za postizanjem zadovoljstva (npr. putem kompjuterskih igrica, duvana, alkohola, pasihoaktivnih supstanci,..).
Ukoliko između dece postoji i fizičko obračunavanje, tu je važno da se roditelji postaraju da hoškanje ne postane fizičko nasilje. Roditelj tu ima odgovornost da postavi jesne granice izmedju dece i da im jasno stavi do znanja da ima nultnu toleranciu na nasilje i da će uslediti određene posledice ukoliko se te granice probijaju.
Način na koji je osoba tretirana u detinjstvu je način na koji će se ponašati i osećati u odraslom dobu.
Važno je da se prema svakom detetu u porodici roditelji postave tako da nijedno ne pomisli da je ono drugo dete miljenik/ca.
Ovo se postiže tako što se ponašanje svakog deteta prati, biva se prisutan, svakom detetu se posveti pažnja kada se obraća sa temom brata/sestre, ne umanjuje se stepen povređenosti iskustvom koje ima sa njim/njom, ali mu se vraća i njegov deo odgovornosti za situaciju u kojoj je , uči ga se odgovornostima i pravima (ne samo pravima), ističe se odnos ljubavi i povezanosti koji između sebe imaju, apeluje se da jedno drugo gledaju kao članove istog tima za igru zvanu Život.
Iako za roditelje rivalstvo može biti i jeste iscrpljujuće, to je nešto što vremenom nestaje, ako nije propuštena prilika da se time bavi na vreme.
