Postoje četiri osnovna stila vaspitanja: autoritaran, permisivan, izbegavajuć/zanemarujuć i autoritativan.
Autoritaran stil vaspitanja podrazumeva visoku kontrolu i nisko prihvatanje. Vaspitanje dece je bez pokazivanja ljubavi, gde roditelji uvek žele da bude po njihovom. Na prvom mestu su njihovi zahtevi, ovi roditelji komanduju i često govore „ne“, a da čak i ne razmisle da li bi odgovor trebalo da bude „da“. Roditelj ima previše pravila ili možda nema jasno određena pravila, ali očekuje da njegovo dete bude savršeno i da nikada ne greši. Kada se njegovo dete nedolično ponaša, ovaj roditelj demonstrira svoju moć nad njim. Autoritarni roditelji iskazuju svoje zahteve i očekivanja i ne komuniciraju sa decom o razlozima koji stoje iza tih pravila (npr. „bolje ti je da budeš dobar u školi…zato što sam ja tako rekao!“) – izostaje dvosmerna komunikacija sa decom. Dete autoritarnog roditelja vidi kao autoritet koji strog, rigidan i nema sluha za njegovu potrebu za podrškom. Ovakav stil vaspitanja se gradi na negativnim osećanjima otpora i straha.
Posledice ovakvog ponašanja roditelja mogu biti složene. S jedne strane, deca izrastaju u ličnosti koje su veoma uređene i dobro organizovane, usmerene ka postignućima, radne i sklone perfekcionizmu, često u funkciji ugađanja drugim ljudima. S druge strane, ova deca imaju lošu sliku o sebi i nedostatak samopoštovanja, a u slučaju neuspeha, počinju sebe da preziru – problemi koji su dobro skriveni. Takođe, posledice mogu biti i da dečija neposlušnost pređe u problematično ponašanje.
Permisivni stil vaspitanja podrazumeva nisku kontrolu i visoko prihvatanje. Vaspitavanje deteta je takvo da roditelji pokušavaju da se ponašaju tako da ne kažnjavaju, već prihvataju i odobravaju želje i postupke deteta. Ovaj vaspitni stil karakteriše visok nivo brige i jasnoće u komunikaciji, ali nizak nivo kontrole i zahteva za zrelošću, uz opšte prihvatanje ponšanja deteta. Roditelj veruje u snagu prirodnog razvoja – misli da sve treba da bude kako njiohva deca hoće. Oni deci postavljaju manje zahteva za odgovorno ponašanje. Ovi roditelji dozvoljavaju detetu da uređuje svoje aktivnosti, koliko god je to moguće izbegavaju vežbe kontrole i ne ohrabruju dete da poštuje standarde definisane od spoljašnjeg sveta. Stava su da sve treba da bude kako njihova deca žele, pa često popuštaju i teško im je da odbiju zahteve svoje dece. Na ovakav način, daju detetu moć i, u suštini, odriču se roditeljske odgovornosti u procesu vaspitanja deteta.
Posledice ovakog stila vaspitavanja su da dete najčešće ima nisku socijalnu odgovornost i prividnu nezavisnost. Dete može postati egocentrična i narcisoidna odrasla osobe, nesposobna da voli i nedovoljno sposobna da kontroliše impulse.
Izbegavajući/zanemarujući vaspitni stil podrazumeva nisku kontrolu i nisku toplinu. Roditelji zapravo i nisu uključeni, ni zainteresovani za svoju decu. Ovaj roditelj brine o osnovim detetovim potrebama (da je sito, obučeno…), ali ga ništa više od toga ne zanima, ne postavlja nikakve zahteve pred dete i retko razgovara sa detetom. Oni ne postavljaju zahteve, ali ne vode ni računa o razvojnim potrebema svoje dece. Emocionalno su distancirani od svoje dece, nemaju potrebu za bliskošću sa detetom.
Kao posledicu, deca ovakvih roditelja ispoljavaju najviše emocionalnih problema i problema u ponašanju, pokazuju naročito nizak nivo samopoštovanja, samokontrole, slab uspeh u školi, sklonost zloupotrebi supstanci ili prestupničkom ponašanju.
Autoritativan stil vaspitanja podrazumeva visoku kontorlu i visoko prihvatanje. Roditelj je blag, ali odlučan, on ohrabruje verbalnu komunikaciju i inicijativu deteta. Autoritativni stil karakteriše relativno visoka, ali razumna kontrola prilagođena uzrastu deteta – participacija dece, otvoreno traganje za rešenjima, racionalno obrazloženje odluka i podsticanje samoodgovornosti kod deteta. Roditelj obezbeđuju čvrstu kontrolu i postavljaju visoke zahteve zrelosti, a sa druge strane nude toplinu, prepoznaju dečje potrebe i ohrabruju samostalnost. Oni ostaju otvoreni za mišljenje deteta, ali i za preuzimaju odgovornosti za čvrsto usmeravanje njegovih akcija, naglašavajući mu potrebu za odlučivanjem kroz komunikaciju i racionalnu diskusiju, na prijateljski, ali i vaspitni način. Deca poštuju ovakve roditelje i veruju u njihov sud i dobronamernost
Posledice autoritativnog načina vaspitanja je dete koje tokom odrastanja, a i kao već odrasla osoba ima pozitivnu sliku o sebi, razvijenu samodisciplinu, osećaj odgovornosti i veliki kapacitet za ljubav i prihvatanje drugih jer je naučilo da konflikt nije negacija ljubavi. Ovakve osobe su stabilnog mentalnog zdravlja i uopšte skladna ličnost.
Roditeljstvo kao zadovoljstvo
Niko ne može zameniti roditelja u vaspitanju stabilne i sposobne dece. Načini na koje roditelji detetu daju do znanja da im je stalo, pravila i posledice koje koriste kada se deca loše ponašaju (a sva deca se ponekad loše ponašaju), pomažu im da budu bolja u školi, da biraju bolje drugove i da budu srećni.
Ljubav, poštovanje, razumevanje, strpljenje i postavljanje granica detetu, ali i nalaženje vremena za sebe kao osobu koja nije samo roditelj, kontrolisanje stresa i ljutnje,… – elementi su koji čine jednu dobru i zadovoljnu porodicu.
