Vršnjačko nasilje
Vršnjačko nasilje je tema koja se često pominje u medijima. Kako ga prepoznati i na vreme reagovati, čija je odgovornost ukoliko se nasilje dešava, kako zaštiti dete i naučiti ga samozaštiti? Ovo su pitanja koja postavljaju roditelji, ali i deca.
Vršnjačko nasilje i uloge u njemu
Vršnjačko nasilje je neželjeno, agresivno ponašanje između dece školskog uzrasta koje se vremenom ponavlja ili ima potencijal da se ponavlja. Postoji više oblika vršnjačkog nasilja:
- verbalno nasilje – izgovaranje ili pisanje okrutnih izjava;
- socijalno nasilje – obuhvata izbegavanje, ignorisanje, isključivanje deteta iz društva, širenje ružnih tračeva,…;
- psihološko nasilje – preteći pogledi, praćenje, zastrašivanje, ignorisanje…;
- fizičko nasilje – tuča, guranje, rušenje, šamaranje,…;
- digitalno nasilje – nasilje koje se odvija putem društvenih mreža, SMS poruka, četa i internet sajtova;
- seksualno nasilje – nepristojno i neprimereno dodirivanje po intimnim delovima tela, kao i dobacivanje vulgarnih komentara (tipičnije za doba puberteta).
Dete koje čini nasilje može biti agresivno dete, koje ima probleme sa roditeljima i nastavnicima, sa lošim ocenama u školi, koje želi da privuče pažnju na sebe. Dete koje čini nasilje obično napada slabijeg od sebe i time demonstrira svom društvu kako je moćan i hrabar – u osnovi je želja za prihvatanjem. Ovo, medjutim, ne mora da bude i nije jedini razlog. Deca često svojim problematičnim ponašanjem žele da skrenu pažnju roditeljima, da im možda i saopšte da imaju neki problem. Dete koje čini nasilje neretko dolazi iz disfunkcionalne porodice. Nema veze kog su obrazovnog i materijalnog statusa roditelji, već je bitno koliko pažnje posvećuju svom detetu i koliko ga poznaju. Pored toga, nije nezanemarljiva ni činjenica da je i dalje visok stepen upotrebe psihičkog i fizičkog kažnjavanja u vaspitanju dece u Srbiji. Nasilje u jednoj sferi otežava odupiranje nasilju u drugoj sferi, bilo da je u pitanju činjenje ili trpljenje nasilja. Konačno, počinilac nasilja je dete koje je kažnjeno za počinjeno delo, ali zaboravljamo da je počinilac DETE i najčešća reakcija odraslih je kažnjavanje i odbacivanje, a izostaje podrška koja bi mu pomogla da nauči drugačije obrasce ponašanja koji vode nenasilnom rešavanju konflikta.
Dete koje trpi nasilje je uglavnom tiho i povučeno ili po nečemu drugačije od svojih vršnjaka (npr. može biti talentovano za sport, umetnost, jako uspešno u školi; može imati smešno prezime ili biti nespretno; može biti i krupno i snažno, ali miroljubivo što se tumači kao kukavičluk;…). Dete koje trpi nasilje se boji da prijavi ovaj problem, jer je zastrašeno. Postoji mogućnost i da ne ne želi nikome da kaže ono što mu se dešava, jer smatra da je ono krivo za to, da je nečim izazvalo da se neko tako ponaša prema njemu, da taj drugi ima prava da se tako ponaša, jer je na bilo koji način superiorniji ili da je prijavljivanje druge osobe „drukanje“, a to je socijalno neprihvatljivo u njegovoj vršnjačkoj grupi. Istina je da to nema veze sa njim i da su u pitanju pogrešni stavovi i iracionalna uverenja. Odrasli, nadležni, po pravilu poručuju deci da, ukoliko trpe nasilje, uvek treba da se obrate onome u koga imaju poverenja…ali, deca nemaju poverenja u odrasle! Istraživanja, a i naša praksa, pokazuju da deca ne dobiju adekvatnu pomoć i podršku i zaštitu od nastavnika, trenera, roditelja,… kada se jednom sa problemom nasilja njima obrate, pa se drugi put i ne obraćaju. Zato radije biraju da se obrate svojim prijateljima vršnjacima, ali, na žalost, oni ne znaju kako da im pomognu. Tako se izloženost nasilju produžava. Što je duža izloženost nasilju, to je i veća verovatnoća da će se razviti i drugi problemi, kao posledica nasilja. Osobe koje dugo trpe nasilje mogu postati depresivne, usamljene, povučene, zabrinute i opada im samopouzdanje.
Deca svedoci nasilja su ona deca koja posmatraju nasilje izmedju svojih vršnjaka. Ponekad i reaguju i prijavljuju nasilje, ali iskustvo pokazuje da, nažalost, češće samo posmatraju ili i sami postanu učesnici. Oni, takođe, osećaju nemoć u situacijama vršnjačkog nasilja, bez obzira što nisu neposredne žrtve.
Odrasli u početku reaguju površno na vršnjačko nasilje. Česti su komentari: „Pusti ih, to su samo deca. To je samo faza. I mi smo se tukli, pa šta nam fali?“. Ponekad je to zaista samo faza, ali ponekad može imati veoma teške posledice po osobu koja trpi nasilje, ali i za onu koja je počinilac nasilja (zbog učvršćivanja ovakvog obrasca ponašanja, kasnijeg odbacivaja od prosocijalne grupe, razvoja kriminogenog ponašanja, itd.)
Kako sa vršnjačkim nasiljem?
Dete ne može samo da promeni obrasce ponašanja, bilo da je počinilac, žrtva ili svedok nasilja. To je problem sa kojim se udruženo moraju boriti roditelji, obrazovne institucije, država i stručnjaci (specijalni pedagozi, psiholozi, pedagozi,…).
U našoj praksi smo često imali situacije u kojima deca nisu mogla da promene model ponašanja, jer roditelji nisu imali dobre veštine da bi podržali promenu ponašanja kod deteta. Za roditelje čije dete vrši nasilje prvo i najvažnije je da to prihvate, a ne da to poriču – tek tada mogu da počnu korektivno da deluju na ponašanje svoga deteta, podstičući pozitivno ponašanje. Za roditelje dece koja su žrtve nasilja, važno je da ostanu pribrani i da osnažuju svoju decu i preduzmu korake u cilju žaštite deteta. Dakle, problem nasilja ne treba da bude sramota, ne sme da bude tabu tema, jer se samo tako može potražiti i dobiti pomoć.
Škola je pogodno mesto za nasilje zbog mnoštva interakcija, pritisaka, takmičenja, stresa, a onda i odsustva volje, motivacije i linije manjeg otpora od strane odgovornih u školi, a ni procedure u slučaju nasilja nisu sistemski učvršćene u praksi. Neretko, „rešenje za sve probleme“ bude preporuka škole da roditelj ispiše dete koje ima problem u svom ponašanju, a koji se manifestuje povećanom agresivnošću, remećenjem discipline, izazivanjem vršnjačkih sukoba,… Dete koje se nasilno ponaša ne treba izmeštati iz njegovog okruženja i/ili kažnjavati, jer to samo prividno rešava problem. Štaviše, takva praksa može dodatno i da zakomplikuje problem, jer onda imamo dete sa problemom u ponašanju, koje nema kontinuitet u svom obrazovanju, koje mora de se prilagođava novim sredinama i već formiranim vršnjačkim grupama, što u nekim slučajevima dovodi i do napuštanja procesa obrazovaja. Dakle, sa detetom koje vrši nasilje treba raditi, ukazivati mu na posledice njegovog ponašanja, jačati pozitivne aspekte njegove ličnosti. Za ovo je potrebna podrška psihološko-pedagoške službe, nastavnika, odeljenja, vršnjaka i vršnjačkog tima u školama, njihovo veliko poverenje i strpljenje, ali i veće učešće dece sa rizičnim ponašanjem u školskim i vanškolskim aktivnostima.
Radionice na temu tolerancije i poštovanja koje organizuju stručnjaci koji rade sa decom i mladima sa problemima u ponašanju (specijalni pedagozi, psiholozi,…), kao i savetodavan rad sa detetom i roditeljima, mogu doprineti stvaranju klime u kojoj se nasilničko ponašanje oštro osuđuje, a sa druge strane, kod dece i mladih se gradi razumevanje za potrebe svakog pojedinca, poštovanje različitost i razvijaju se alterantivni načini reagovanja u situacijama konflikta i/ili frustracije. Tribine, edukacije, debate,…su još neki dodatni vidovi prosvećivanja opšte populacije o ovoj temi.
Kao neophodna se nameće i podrška države, u smislu ujednačavanja propisa i utvrdjivanja i predstavljanja procedura. Saradnja obrazovnog sistema sa drugim sistemima – socijalnom zaštitom i zdravstvom – kao rezultat može dati plan pomoći i stručnog rada sa svakim konkretnim detetom, kako onim koje je žrtva nasilja, tako i detetom koje to nasilje čini.
Uz podršku svih iz sistema, deca i roditelji uspevaju da naprave promenu. Promena je moguća, a na odraslima je da veruju u sebe i u svako dete!
